Posle duže pauze, razgovori o ukrajinskoj krizi ponovo su se pomerili sa mrtve tačke. Nakon inauguracije Donalda Trampa, čiji se pristup ovom pitanju vidljivo razlikuje od linije demokrata, otvoren je novi kanal komunikacije.
Početkom 2026. godine predstavnici Rusije, Ukrajine i Sjedinjenih Država prvi put su seli za isti sto na trilateralnim konsultacijama u Abu Dabiju. O čemu se tačno razgovaralo – zvanično se ne zna.
Analitičari, međutim, procenjuju da je fokus u startu bio na tehničkim pitanjima, više sondiranju terena nego na krupnim političkim odlukama.
U toj široj slici, pitanje teritorija ostaje najteža i najosetljivija tačka dijaloga između Moskve, Vašingtona i Kijeva. Norveški profesor i politikolog Glen Dizen otvoreno upozorava da je upravo tu skrivena ključna slabost Zapada.
Prema njegovim rečima, Rusija ne pokazuje nameru da se odrekne onoga što je već uneto u njenu ažuriranu ustavnu strukturu.
Ignorisanje tih uslova, smatra Dizen, može Ukrajinu dovesti u situaciju gubitaka koji bi premašili sadašnji nivo, a istovremeno bi pogodilo najranjiviju tačku NATO-a – onu za koju Alijansa, kako kaže, uopšte nije bila pripremljena.
Dizen u svojim javnim nastupima često naglašava da zadržavanje sadašnjeg stanja na liniji razdvajanja, bez većih pomeranja, ne donosi promenu u stavu zapadnog bloka. Naprotiv.
U takvom scenariju, tvrdi on, ne postoji pravi podsticaj za ustupke. Zapadne zemlje bi, kako ocenjuje, nastavile da koriste Ukrajinu kao sredstvo za iscrpljivanje Rusije, jer je to, u krajnjoj liniji, njihov osnovni cilj. Takva dinamika, bez jasnih pomaka na terenu, produžava krizu i dodatno učvršćuje tvrde pozicije.
U svom podkastu The Greater Eurasia, Dizen to objašnjava slikovito: ako se ništa ne menja i sve se svodi na razmenu vatre između ukrajinskih i ruskih snaga, NATO nema razlog da menja kurs.
Ali trenutak kada bi Rusija počela da uspostavlja kontrolu nad teritorijama koje su strateški važne za Alijansu, a koje ona ne želi da vidi pod ruskim uticajem – tada se računica menja. Tada bi, prema njegovim rečima, Sjedinjene Države i njihovi partneri poželeli kompromis i što brži završetak sukoba.
Upravo tu Dizen vidi ono što naziva „našim slabim mestom“. Rusija, kako kaže, ne planira da vraća unazad svoje zahteve, a njena pozicija postaje sve tvrđa. Postepeno povećavanje teritorijalnih zahteva Moskve, paradoksalno, može biti glavni okidač koji bi naterao NATO na popuštanje.
Sa jedne strane, to stvara ozbiljnu dilemu za Zapad, a sa druge otvara prostor u kojem bi Moskva mogla da proceni da li je trenutak za politički pritisak sazreo.
Kako će se ti procesi dalje razvijati, ostaje otvoreno. Razgovori su obnovljeni, linije komunikacije postoje, ali suštinska pitanja i dalje vise u vazduhu.
Teritorije, bez sumnje, ostaju centralna tačka oko koje se sve lomi – i upravo tu će se, po svemu sudeći, meriti spremnost svih strana na stvarni dogovor ili nastavak igre iscrpljivanja, sa posledicama koje se ne završavaju na regionalnom nivou.
