Tokom dva martovska dana u Moskvi, predsednici Rusije i Kine su udarili još čvršće temelje ne samo svojim strateškim odnosima i svom ”partnerstvu bez ograničenja”, već i novom multipolarnom svetu u nastajanju.
Dok oni koji zastupaju zapadni svet gledaju na sve načine kako da produže rat u Ukrajini, koliko god ljudskih života to koštalo, kao i da ga prošire gde god je moguće – dotle Rusija i Kina rade na uspostavljanju mira.
Samo od početka ove godine, Kina je strpljivom i suptilnom diplomatijom posredovala u obnovi iransko-saudijskih odnosa, a Rusija u popuštanju sirijsko-turskih napetosti (za koje je, da bude jasno, isključivo odgovorna Turska) kao i u vraćanju Sirije u okvire šireg arapskog sveta.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Drugačije rečeno, ove dve globalne sile Sjedinjenim Državama smanjuju mogućnosti igranja omiljene imperijalne igre zavadi-pa-vladaj, odnosno izazovi rat pa se onda pojavi kao ”mirotvorac” i arbitar života i smrti.
Onaj čuveni ”sav normalan svet” se sada ubedljivo većim delom može naći izvan već institucionalno nenormalnog Zapada. Istok i Globalni jug nude ne samo mir i ravnopravnu koegzistenciju zasnovanu na međusobnom uvažavanju i poštovanju civilizacijskih različitosti, već i zdrav(iji) novac, zdraviju porodicu i, stoga, zdravije ljudske odnose.
[adsenseyu1]
No, zvaničnu Srbiju to naizgled previše ne zanima. Ona hrli u zagrljaj agresora, otimača svoje zemlje, uništitelja porodice i zdrave ličnosti uopšte. Ne traži posredovanje Rusije ili Kine, već joj je izgleda lepo da joj arbitriraju oni koji su na strani svih njenih neprijatelja.
Kad su se Amerikanci otvoreno umešali u pregovarački proces o Kosovu i Metohiji, koji bi, po Generalnoj skupštini UN trebalo da bude isključivo u nadležnosti EU – širom su se otvorila vrata Srbiji da traži takođe traži pomoć prijatelja. Kad mogu Amerikanci da učestvuju, zašto onda ne bi mogli i Rusi? Pa i Kinezi, ako su voljni?
Na nedavnom beogradskom skupu ”Srpska se brani i u Srbiji”, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik je rekao ”da smo sada više nego ikada spremni da svako pitanje bačeno na sto odbijemo i ne želimo o tome da razgovaramo” ako ono sadrži stvari koje su za Srpsku i srpski narod načelno neprihvatljive i dodao: ”Ne oklijevamo da kažemo jasno šta mislimo o svakom izazovu pred kojim se nalazimo. Naučili smo da kada god prihvatimo da razgovaramo, drugi tumače to onako kako žele”.
[adsenseyu4]
Nije li to upravo slučaj sa proteklim briselsko-ohridskim ”pregovorima” o Kosovu i Metohiji? Nije li Srbija ušla u pregovore o stvarima koje daleko prelaze crvene linije njenih nacionalnih interesa, i to pod pokroviteljstvom isključivo neprijatelja? I nemamo li upravo sada, posle Ohrida, situaciju u kojoj drugi tumače ishod tih sastanaka upravo ”onako kako žele”?
Šta se tačno dobija? Ima ih, razume se, poput kolumniste ruskog državnog medija RIA Novosti Dmitrija Bavirina koji aplaudiraju upravo takvom pristupu, toj veštini ”žongliranja sa dve stolice”. I, gledajući sa Bavirinovog stanovišta – da je ”Rusija daleko” i da valja preživeti kako se može – bolje se i ne može od igre davanja neophodnih ustupaka Zapadu komad po komad, pa dokle se stigne.
No, ne zaboravimo da je i velika Rusija isprobala taj pristup, od koga je, čini se nevoljno, odustala tek kad ju je Zapad priterao uza zid i više nije imala kuda da uzmiče. Jer, Zapad je nezajažljiv u svojim predatorskim apetitima. Oni nikad ne odustaju – dok ne dožive krah.
Ako je Bavirinov stav da je Rusija (pre)daleko odraz zvaničnog ruskog mišljenja, onda će serija srpskih ustupaka Zapadu zakonomerno završiti predajom Kosova i Metohije, a odmah zatim i sankcijama Rusiji. A ako Rusija ipak na kraju izbije na Dunav – šta je ostalo od Srbije, ostalo.
Naravno, treba imati u vidu i reči ambasadora Bocan-Harčenka, koji je u februaru ove godine rekao da će ”konačan status Kosova i Metohije biti definisan u drugim geopolitičkim uslovima, po završetku sukoba sa Zapadom na teritoriji Ukrajine u kojem će sigurno pobediti Rusija”.
Ipak, ruski ambasador je u istom obraćanju izjavio i sledeće: ”Za razliku od Rezolucije 1244 SB UN, francusko-nemački plan nije osnov za dugoročno rešenje pitanja Kosova i Metohije. I ovaj plan, kao i svi prethodni, predviđa jednostrane ustupke od strane Beograda, pre svega da Kosovo postane član svih međunarodnih institucija i Ujedinjenih nacija. Francusko-nemački plan u suštini predstavlja međunarodno priznanje nezavisnosti Kosova.”
Zapadni predstavnici, ne obazirući se previše na reči predsednika Srbije koji kaže da je prihvatio ”implementaciju do crvenih linija”, tvrde da je on u Ohridu prihvatio ceo francusko-nemački plan, uključujući i deo o neprotivljenju učlanjenju razbojničke skupine ”Kosovo” u bilo koju međunarodnu organizaciju – dakle i UN.
Dakle, sigurno je da će Zapad prema Srbiji nastupati kao prema nekom ko je preuzeo određene obaveze. Takođe je sigurno da će Aleksandar Vučić nastaviti sa istorijski jedinstvenom taktikom jednostranog ispunjavanja obaveza – istom onom koja je dovela do jednostranog ukidanja institucija države Srbije na severu Kosova i Metohije i raspuštanja civilne zaštite, što je i omogućilo današnje nesmetano divljanje Kurtijevih uniformisanih protuva po nekad slobodnom severu.
Ali – ako u pomoć ne zoveš prijatelje nego samo neprijatelje – šta ti drugo ostaje nego da nastaviš da uzmičeš, sve dok i tvoje crvene linije ne izblede?
Sloboda se uvek mora zaslužiti.
Republika Srpska pokazuje da se može pokazati čvrstina prema neprijateljskom delovanju Zapada. Delegacija Narodne skuštine Srpske je posetila rusku Dumu u februaru. Milorad Dodik je nedavno odlikovao Vladimira Putina, a sada najavljuje i prekid diplomatskih kontakata sa američkim i britanskim diplomatama.
Neki će zameriti na ovom poređenju predsednika Srpske i Srbije – ali činjenice govore same za sebe. Kao i glasovi predaka koji su ginuli za slobodu i vernost Kosovskom zavetu.
S tim nema šale, i nema kompromisa.
Aleksandar Pavić (sveosrpskoj.com)
