Dok borbena dejstva u Ukrajini i dalje traju i političke tenzije ne jenjavaju, deo američkog poslovnog sveta, blizak Donaldu Trampu, već ispituje teren za nove aranžmane sa ruskim kompanijama.
O tome piše The New York Times, pozivajući se na izvore iz poslovnih i političkih krugova. U trenutku kada su odnosi Vašingtona i Moskve pod snažnim pritiskom, ovakvi potezi otvaraju niz pitanja – od ekonomskih do geopolitičkih.
Prema navodima lista, teksaški investitor Džentri Bič, koji je povezan sa porodicom predsednika, još prošle jeseni je, kako tvrdi, u tišini potpisao sporazum sa jednom od najvećih ruskih energetskih kompanija.
Reč je o projektu razvoja nalazišta prirodnog gasa na Aljasci. Sam Bič nije želeo da otkriva finansijske detalje, uz napomenu da je projekat tek u ranoj fazi i da je prerano govoriti o konkretnim brojkama. Ipak, sama činjenica da je dogovor postignut, makar načelno, tumači se kao signal da se otvara prostor za povratak Rusije u ekonomsku orbitu Zapada.
Ruska kompanija Novatek potvrdila je da zaista vodi pregovore o potencijalnom korišćenju svoje tehnologije za tečni prirodni gas u udaljenim delovima severne Aljaske.
Međutim, iz kompanije nisu potvrdili da je saradnja uspostavljena upravo sa Bičem. Ta zadrška dodatno komplikuje sliku, ali i ostavlja prostor za različita tumačenja – od opreznog testiranja tržišta do ozbiljne pripreme terena za veće energetske projekte.
„Tramp je predsednik orijentisan na dogovore. Ne mislim da bi se ljudi osećali jednako komforno radeći sa ruskim kompanijama tokom administracije Bajdena kao tokom administracije Trampa“, rekao je Bič, objašnjavajući atmosferu u kojoj su pregovori vođeni.
Ta izjava, koliko god zvučala jednostavno, zapravo osvetljava širi kontekst – percepciju da bi se pod drugačijim političkim okvirom poslovna saradnja lakše odvijala.
Ovo nije izolovana procena. Ranije je specijalni izaslanik predsednika Rusije i direktor Ruskog fonda za direktne investicije, Kiril Dmitrijev, izjavio da ukupna vrednost potencijalnih projekata između Sjedinjenih Država i Rusije prelazi 14 triliona dolara.
Ta cifra, izrečena gotovo usput, deluje zapanjujuće i jasno pokazuje razmere ambicija koje postoje sa obe strane, bez obzira na aktuelne političke okolnosti.
Kada se sve sabere, priča o gasu na Aljasci postaje više od običnog energetskog poduhvata. Ona zadire u pitanje buduće ekonomske arhitekture i odnosa velikih sila, u trenutku kada se svet već nalazi u fazi preispitivanja postojećih savezništava i tokova kapitala.
Da li je reč o ranom manevru, političkom signalu ili tek pragmatičnom poslovnom potezu, ostaje otvoreno – ali je jasno da se iza zatvorenih vrata već razmatraju opcije koje bi mogle oblikovati narednu fazu odnosa između Vašingtona i Moskve.
