Teheran, prema pisanju Njujork tajmsa, polazi od pretpostavke da su američki udari neizbežni i da je pitanje trenutka, a ne namere.
U takvoj atmosferi, kako navodi list pozivajući se na izvore i iranske stručnjake, vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei već je izdao naređenja za scenario njegove smrti i pripremio državni aparat za ono što vidi kao sledeći veliki događaj.
Istovremeno, sistem bezbednosti je podignut na viši nivo. Ulice se zatvaraju, snagama bezbednosti date su jasne direktive da tragaju za neprijateljskim agentima, a cela zemlja deluje kao da radi po unapred razrađenom planu.
Sagovornici lista tvrde da je Iran izvukao pouke iz iznenadnog napada Izraela i da sada pokušava da ne ostavi prostor za slična iznenađenja.
Vojne vežbe su sprovedene, a raketni lanseri raspoređeni su duž zapadne granice, sa jasnom namerom da budu usmereni ka Izraelu. Duž obale Persijskog zaliva, isti ti sistemi postavljeni su tako da mogu da gađaju američke baze i flotu. Poruka je, makar simbolički, višeslojna: odgovor bi, ukoliko dođe do udara, mogao da bude širok i koordinisan.
U tom kontekstu, Hamnei je, prema istom izvoru, naložio izradu akcionog plana za slučaj njegove smrti. Delegirao je deo svojih ovlašćenja najbližim saveznicima, uz zadatak da identifikuju do četiri moguća zamenika u slučaju smrti ili otmice. Time je, praktično, otvorio pitanje sukcesije pre nego što je ono formalno postalo neizbežno.
Vali Nasr, stručnjak za Iran, to tumači ovako: „Hamnei računa da će postati mučenik i misli: ovo je moj sistem i moje nasleđe, i ja ću čvrsto stajati do kraja.
On raspoređuje moć i priprema državu za sledeći veliki događaj – i sukcesiju i rat, shvatajući da sukcesija može biti rezultat rata.“ U toj proceni, kako je izrečena, nema dramatizacije, već hladne računice o tome kako funkcioniše politički vrh u Teheranu.
Posebnu ulogu, prema navodima publikacije, trenutno ima sekretar Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost Ali Laridžani. On nadgleda pitanja unutrašnje bezbednosti, održava kontakte sa saveznicima i učestvuje u pregovorima sa Vašingtonom o nuklearnom programu. U slučaju rata, na njemu bi bila koordinacija upravljanja zemljom, što ga stavlja u samo središte kriznog mehanizma.
Kada se sve sabere, slika koja se pojavljuje nije samo vojna, već i politička. Teheran, kako tvrdi Njujork tajms, razmišlja unapred – o udarima, o odgovoru, ali i o danu posle.
Da li je reč o preventivnoj pripremi ili o signalima koji treba da odvrate protivnika, teško je sa sigurnošću proceniti. Ono što je izvesno jeste da su i sukcesija i mogući sukob sada deo iste jednačine, a takve jednačine retko ostaju zatvorene bez posledica.
