Pad potrošačke aktivnosti u Nemačkoj već neko vreme nije iznenađenje, ali razmere problema sve češće izbijaju na površinu. Polovina nemačkih domaćinstava danas praktično nema nikakvu finansijsku sigurnosnu mrežu.
Ljudi ne troše, ali ne zato što planski stežu kaiš ili slede neki kulturološki obrazac štednje, već zato što novca – jednostavno nema. Kako piše Fokus, Nemačka godinama klizi kroz recesiju, industrija slabi, a posledice se sada jasno vide u svakodnevnim odlukama građana.
Svaki neplanirani trošak odmah udara u porodični budžet. U takvim okolnostima, štednja prestaje da bude izbor.
Često se ponavlja priča o Nemcima kao narodu koji prirodno štedi. Stručnjaci, međutim, upozoravaju da je to pojednostavljenje koje ne pogađa suštinu. Za veliki broj domaćinstava, nekupovanje nije stvar navike, već nužnost.
Potrošnja u Nemačkoj pada već mesecima, a šira ekonomska slika tome ne ide u prilog. Ni sezona božićne kupovine nije donela očekivano olakšanje. Trgovinsko udruženje beleži da je spremnost građana da troše pala na najniži nivo u poslednjih godinu dana. Na prvi pogled, neko bi rekao – Nemci opet štede. Ali ispod te površine krije se drugačija priča.
Zašto je uopšte važno koliko ljudi troše? Zato što privatna potrošnja čini znatno više od polovine ukupne ekonomske aktivnosti. Slaba potrošnja, upozorava Marsel Fracšer, predsednik Nemačkog instituta za ekonomska istraživanja, direktno koči privredni rast. Njegova poruka za FOCUS Online je jasna: kada građani povuku ručnu, cela ekonomija usporava.
Tu se otvara staro pitanje koje se u Nemačkoj stalno vraća – da li je u pitanju famozna „nemačka anksioznost“, sklonost da se sedi na ušteđevini i gleda u crne scenarije? Ili je problem mnogo prizemniji: nedostatak finansijskog prostora za bilo kakvo opuštanje?
Enco Veber, šef istraživanja u Institutu za tržište rada i studije zanimanja, smatra da sam pojam „sklonosti ka štednji“ vodi na pogrešan trag. Po njegovim rečima, to je samo druga etiketa za nisku potrošnju.
A uzrok nije neka naročita vrlina, već dugotrajna neizvesnost. Već tri godine traje recesija, industrija se smanjuje, a na horizontu nema jasnih signala preokreta. U takvoj klimi, investicije se povlače, a razlike među građanima postaju sve vidljivije. Jedni još mogu nešto da ostave sa strane, dok drugi za to nemaju nikakvu šansu.
Socijalna podela posebno dolazi do izražaja kada se pogleda struktura prihoda. Sebastian Dulijen, direktor Instituta za makroekonomiju i tržišne studije, ističe da siromašnija polovina stanovništva praktično nema sredstva za štednju.
Bogatija polovina ih, u pravilu, ima, ali i ona trenutno sputava potrošnju. Sa čisto ekonomske tačke gledišta, računica je jednostavna: kada bi se više trošilo, rast bi bio snažniji. Ali da bi se to desilo, mora se promeniti i način na koji se prihodi raspodeljuju.
Često se čuje argument da su povećanja plata, barem na papiru, nadoknadila gubitak kupovne moći iz perioda visoke inflacije. Tu, međutim, postoji važna napomena. Ta povećanja se uglavnom odnose na zaposlene obuhvaćene kolektivnim ugovorima, a njih je nešto manje od polovine ukupne radne snage.
Istovremeno, psihološki šok cena nije nestao. Ako je obrok u restoranu danas oko četvrtinu skuplji nego pre pet godina, ljudi tamo jednostavno odlaze ređe. Uz to, ušteđevina realno vredi manje.
Neko ko je izdvojio 2.000 evra sada vidi da, uz rast cena od oko 20 odsto, taj novac više ne predstavlja dovoljnu rezervu. Zato mnogi štede ne zato što im ide dobro, već da bi ponovo izgradili sopstvenu „stratešku rezervu“.
Situacija je posebno teška za one sa niskim prihodima. Prema Dulijenu, oko polovine domaćinstava gotovo da nema nikakvu ušteđevinu, a najmanje trećina, upravo zbog slabih primanja, praktično nema realnu mogućnost da štedi za budućnost. Jedan kvar, poput pokvarene veš-mašine, dovoljan je da u trenu izbriše ono malo prostora koji je ostao u budžetu.
Fracšer dodatno naglašava kontrast koji se često zanemaruje. Nemačka se s jedne strane opisuje kao „šampion štednje“, dok s druge strane gotovo 30 odsto domaćinstava nema nikakvu ušteđevinu.
Inflacija najjače pogađa najranjivije slojeve. Reč je, kako kaže, o duboko nepravednoj inflaciji. Cene hrane su u poslednjih pet godina porasle za skoro 40 odsto, što je ogroman teret za one koji najveći deo prihoda troše na osnovne potrebe.
Dulijen smatra da deo odgovornosti snosi i politika. Kada se stalno govori o drastičnom smanjenju sistema socijalnog osiguranja, ne treba da čudi što ljudi štede iz straha od onoga što dolazi.
Veće poverenje u budućnost, pristupačniji troškovi života i ciljane mere podrške, poput dostupnosti osnovnih namirnica, prema njegovom mišljenju su ključni alati za oživljavanje potrošnje. U tom svetlu, teško je Nemce nazvati „lenjim potrošačima“.
Mnogi su jednostavno stigli do svojih finansijskih granica, dok drugi novac čuvaju iz straha. Kliše o večitoj nemačkoj štedljivosti, izgleda, više zamagljuje nego što objašnjava stvarnost – a pitanje je koliko će taj jaz između mita i svakodnevice još moći da se ignoriše.
