foto Jovana Pantović
“Nema grada na svetu oko koga su se jagmili toliki narodi, pod čijim su se bedemima vodile tolike bitke, koji je toliko puta menjao vlasnika i pedeset puta bio uništavan da bi se svih pedeset puta ponovo iz istorijskog groba podigao – kao što je naš Beograd” – rekao je jednom Borislav Pekić.
Baš zbog toga i ne čudi što prosečan Beograđanin ne zna da se ispod Taša nekada nalazilo rimsko groblje, da su u njegovom najpoznatijem bunaru brutalno pogubljene ugarske velmože, da su obodi Kalemegdana bili obodi Panonskog mora, da Prirodnjački muzej ima više eksponata nego Beograd stanovnika…
Oni koji su želeli da o srpskom gradu punom tajni saznaju nešto više, da upoznaju Beograd ispod Beograda, bili su u nedelju deo ture Zorana Nikolića, novinara, turističkog vodiča i čoveka zaljubljenog u beogradsku prošlost.
[adsenseyu1]
Skoro četrdesetoro ljudi pristiglo je u dogovoreno vreme na samom početku Kalemegdana, ispred spomenika zahvalnosti Francuskoj, mestu sa zanimljivom istorijom i pričom sa kojom počinje tura o Beogradu kakav ga znaju samo retki.
„Na ovom mestu od 1913. godine nalazio se spomenik zahvalnosti Karađorđu. Međutim, kada su Austrougari tokom Prvog svetskog rata ušli u Beograd, srušili su spomenik sa ambicijom da tu postave spomenik Franji Josifu.
Ceo posao je potrajao, rat se već završio. Oslobodioci su morali da polusrušenu varoš podignu iz pepela, pa su se pitali šta da rade sa Franjom.
Neko se lepo dosetio da spomenik pretope u zvona za crkvu Ružicu. I evo već sto godina kako Franjo lepo zvoni nad Beogradom“, otpočinje Nikolić tročasovno druženje kroz Beograd.
Od spomenika zahvalnosti Francuskoj uputili smo se ka Pobedniku. Kako smo prolazili pored Prirodnjačkog muzeja, bilo je nemoguće ne spomenuti njegov tajni „život“.
“Ova zgrada je 1938. godine trebalo da postane masonski muzej. Ono što je interesantno, Prirodnjački muzej u Beogradu ima više eksponata nego što Beograd ima stanovnika, ali su uglavnom u depoima u Ulici knjeginje Zorke i ne možete ih videti.
Naši su muzeji više, znate, zatvorenog tipa”, dodaje Nikolić.
[adsenseyu4]
Pogled na drugu stranu vodi do Stambol-kapije, koja je posebno zanimljiva bila lagumdžijama, pripadnicima posebnih vojnih jedinica, koji su pokušavali da se tvrđave dokopaju kopajući ispod bedema u nadi da će se braniteljima naći iza leđa.
Kako bi uspeli da ih primete na vreme, kontralagumdžije bi na širokim bedemima duž gornjeg svoda stavljali vojničke doboše.
“Na njih bi stavljali sitna zrna pirinča, pasulja ili graška i kad počnu da igraju, znate da neko ispod vas kopa. U tihim danima stavljali bi tepsije sa vodom, pa bi mreškanje vode nagoveštavalo isto.”
Misterija Rimskog bunara
Nekoliko minuta kasnije našli smo se ispred gvozdenih vrata na kojima je stajala tabla sa natpisom “Rimski bunar”, do koga su vodile strme stepenice, kružni prolaz i najzad, iskopina kojoj se ne vidi dno.
“Duboku 30 metara, prvi su je iskopali Turci kada su rešili da dođu do vode. Međutim, zbog tvrdoće kamena odustaju od celog posla i neko vreme ovu rupu koriste kao silos za žito.
Od 1717. do 1739. gradom opet vladaju hrišćani, Austrijanci i oni transformišu Beograd iz jedne vrlo neugledne turske kasabe u jednu vrlo dominantnu baroknu varoš. Njome dominira tvrđava koja je do tada bila najmoćnija u svojoj tadašnjoj istoriji.
[adsenseyu1]
Sastavni deo jednog takvog kolosalnog objekta morao je da bude alternativni izvor vode i oni kopaju do 60m dubine. I dalje su na suvom, očajni, skoro da dižu ruke od tog posla.
A onda u taj prazan cilindar postepeno počinju da se ulivaju beogradske podzemne vode, pa će vam u stvari hidraši reći da on možda nije bunar u pravom smislu te reči, već rezervoar za vodu, ali se naziv svodi na isto.”
Naziv rimski nije dobio po Rimljanima, već najverovatnije po austrijskoj ambiciji da budu nastavljači svetog Rimskog carstva, kako su tada zvali svoju državu, pojašnjava naš današnji vodič kroz Beograd.
“Bunar je dubok do nivoa vode 35 metara, do dna 60. Tri i po metra širok i ozidan, zato što oko njega ide 212 stepenika do nivoa vode.”
Osim što je Alfred Hičkok znao da kaže da je ovo mesto za njega prava poslastica, Dušan Makavejev je snimio film “Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT” po istinitoj priči. Jedan čovek je u ovaj bunar gurnuo svoju ljubavnicu koja je smrtno stradala. Eva Ras i Slobodan Aligrudić igrali su ovaj par.
“Odavde dolazi i priča o najstrašnijoj egzekuciji koju Beograd uopšte pamti. Tiče se početka 16. veka kada su gradom vladali Ugari, a ovde još uvek bila samo prazna zjapeća rupa duboka 35 metara.
Ugari su imali podeljenu vlastelu i gradska vlastela se krišom sa Turcima dogovorila da će im predati grad bez bitke, ali za neki ogroman novac.
[adsenseyu4]
Za to je u poslednjem trenutku čuo njihov veliki vođa Pavle Kinjiži, koji je uspeo da stigne sa konjicom iz Banata, da otera Turke sa već otvorenih kapija, a onda se okrenuo zaverenicima u nameri da im se osveti.
Njih 37 kanapima spušta na suvo grotlo, ostavlja ih dole da ogladne i ožedne do bezumlja. Na kraju su im pobacali i noževe da se međusobno pokolju. Kažu da je to bila najstravičnija egzekucija koju Beograd uopšte pamti.”
Mesto gde noga civila nije smela da kroči
Na nekih sto metara odatle smeštena je još jedna beogradska “tajna” – vojni bunker.
Na ovom mestu je nekada stajala prva prava originalna Kula Nebojša. To je bila Don Žon kula, kula poslednje odbrane, dominirala je gradom despota Stefana. Srušena je u jednom austrijsko-turskom sukobu 1690. godine.
“Naša priča ovoga puta počinje 1948. godine. Taman nakon II svetskog rata, ondašnja vojska blokira ceo ovaj prostor i ovde civilna noga nije mogla da kroči. Konkretno ovde je bio bunker protivavionske odbrane.
Unutra su dva topovska gnezda, potpuno identična. Kada birate posadu za jedan ovakav podzemni objekat, isto je kao kada birate posadu za podmornicu, zbog skučenosti prolaza to mogu da budu izuzetno niski momci, žilavi, bez osećaja za klaustrofobiju.”
Zbog ovog poslednjeg sam se i dvoumila da li su uski podzemni stari hodnici, koji su povukli vlagu, zaista nešto što mi treba u nedelju.
Ovde se memla zaista osećala, prostorija je bila skučena, a odeljak u kome su dva vojnika spavala, armirana betonska kapsula, toliko je mala da bi i one bez ijedne fobije polako panika počela da hvata.
Za ovaj lagum se vezuje i jedna interesantna novija priča. Zoranov gost na jednom ovakvom obilasku bio je i deka od 88 godina.
“On je sa toliko strasti pratio ovu priču da sam morao da ga pitam: ‘Šta je to što vas toliko vuče?’ Kaže: ‘Vidi, mene su mobilisali 1944. kada sam imao 16 godina, morao sam da stražarim ispred tog laguma za koji sam čuo da vi tamo završavate turu, al me nikad nisu pustili da uđem unutra da vidim šta ima”.
Ušuškana pećina pod Kalemegdanom
Nakon izlaska iz vojnog bunkera krenuli smo ka Velikom barutnom magacinu. Na mestu na kom se napušta tvrđava i spušta stepenicama ka velikoj livadi, koja gleda na ušće, nalazi se jedna od deset najlepših tačaka u Evropi, ako se može verovati evropskim turizmolozima.
“Ovoga puta naša priča počinje 1717. godine kada gradom vladaju Turci. Pred kapiju Beograda stiže Eugen Savojski, veliki austrijski vojskovođa.
Princ Eugen je odmah po osvajanju grada naredio da se ispod beogradske tvrđave iskopa velika veštačka pećina koja će ubuduće imati ulogu barutane. Dodatno je opasava bedemima, kako bi bila apsolutno zaštićena i u sredinu stavlja kafić!“ Izmamio je smeh svih prisutnih.
“Eugen je znao da Turci ne smeju da koriste alkohol, Kuran im zabranjuje, međutim, on je odlučio da napravi presedan tako što je pre bitke svojim vojnicima podelio ekstra sledovanje rakije.
Očekivao je da će uticaj alkohola biti takav da će postati luđi, jači, hrabriji i to je bio presedan u dotadašnjem načinu ratovanja.”
U podnožju same tvrđave nazirala su se velika vrata koja su vodila u veliku pećinu koja se zatim nastavljala do centralne prostorije ispunjene najstarijim rimskim spomenicima.
“Šta su onda u stvari lagumi? Lagum je veštačka pećina. Pre dva ili tri veka, kada su naši stari trgovali, a bili su dobri trgovci, negde je valjalo držati tu robu, a nemate ni frižider ni zamrživač. Logičan put je bio pod zemlju, tu je uvek stabilna, ista, temperatura.”
U centralnoj prostoriji, veoma prostranoj i visokoj, pored brojnih nadgrobnih spomenika iz doba Rimljana, smešten je Jonin sarkofag, nastao početkom četvrtog veka, pronađen u Jovanovoj ulici 1882. godine.
Na sarkofagu se nalazi prikaz Gospoda kao dobrog pastira. I pored neverovatne činjenice da stojimo pored toliko vekova starih predmeta, utisak je uspeo da pokvari ugašen pikavac na jednoj od nadgrobnih ploča iz tog vremena.
Put nas je dalje poveo ka vinskim lagumima u Karađorđevoj ulici, a spuštajući se sve bliže reci, još jedan fascinantan trenutak nije mogao da ostane nespomenut, u samom podnožju tvrđave.
“Pre dve godine zaustavio me je jedan gospodin na ovoj tački i pitao: ‘A, je l’ mogu ja nešto da kažem? Ja sam profesor geologije Slobodan Knežević, a ova stena ovde je moja nastavna baza’.
U ovu stenu pre 13,5 miliona godina udarali su poslednji talasi Panonskog mora i kada ovi radovi na rekonstrukciji nisu u toku, ovde je profesor godinama dovodio svoje studente da im pokaže kako se jasno ucrtavaju poslednji ostaci ježeva i školjki iz tog pradavnog vremena.”
Vinske lagume, odredište gde se naša tura završava, čine tri pećine povezane uskim prolazima. Mesto gde su se nekada skupljali boemi, među njima i Đura Jakšić kao jedan od redovnih gostiju, i danas ima dušu koja odiše nekom posebnošću.
I nekako, posle svega, tokom toliko vekova bogate istorije, čini se da su Beograđani, kako to lepo navodi Nikolić, uvek umeli da se svakoj nevolji nasmeju u lice i nastave dalje.
(B92)
[adsenseyu5][adsenseyu5]
