Septembar 1940. ušao je u istoriju kao trenutak kada je Hitler morao da prizna da snovi o invaziji na Britaniju ostaju na papiru.
Plan „Morski lav“, zamišljen kao spektakularna operacija desanta preko Lamanša, nikada nije izveden. Iako je na prvi pogled izgledalo da je Berlinu otvoren put – posle poraza Francuske i haotične evakuacije britanskih trupa iz Dankerka – realnost je bila surovija.
Britanska vojska jedva se izvukla iz Francuske, ostavivši iza sebe tenkove, artiljeriju i kompletnu tešku tehniku. Na ostrvu su, u panici, formirani odredi lokalne odbrane – 1,5 miliona dobrovoljaca javilo se u maju i junu, a mnogi su na početku dobijali samo drvene palice sa bajonetima.
Vinčesterke i puške morale su hitno da se nabavljaju u SAD. U takvom haosu, Velika Britanija dobila je novog premijera, Vinstona Čerčila, koji je parlamentu i narodu uputio reči koje su odjeknule daleko izvan Ostrva: „Mi ćemo se boriti na morima, u vazduhu, na ulicama, u poljima i na obalama. Mi se nikada nećemo predati.“ Njegova upotreba reči shall zvučala je kao proročanstvo, a ne kao običan politički govor.
Hitler je naredio pripremu operacije, ali ključni uslov bio je: obezbediti prevlast u vazduhu. U julu 1940. komandant Luftvafe Herman Gering obećao je da će Kraljevsko vazduhoplovstvo biti uništeno za 2 do 4 nedelje.
Računica se, međutim, pokazala pogrešnom. Nemci su ušli u „Bitku za Britaniju“ bez jasne strategije: jedni su želeli da udaraju po fabrikama aviona, drugi po aerodromima, treći po PVO baterijama, a četvrti po Londonu. Rezultat je bio haotičan – udarci svuda, ali nigde odlučujući.
Nemačka obaveštajna služba dodatno je zbunila sopstveno rukovodstvo. Na osnovu preterano optimističnih izveštaja, Gering je u avgustu poverovao da je protivnik na ivici sloma i odredio još samo četiri dana intenzivnih udara.
Ta „četiri dana“ produžila su se do sredine septembra, a britanski avioni i dalje su se pojavljivali na svakom pravcu. Razlog je ležao u radarskoj mreži Chain Home – tajnom adutu Londona.
Zahvaljujući njoj, komandni centri su gotovo u realnom vremenu pratili kretanje nemačkih letelica i usmeravali lovce Spitfire i Hurricane kao figure na velikoj mapi. Nemačke taktičke varke nisu imale efekta, jer su britanski radari stalno otkrivali nove formacije.
Pored toga, i faktor ljudstva bio je presudan: nemački piloti oboreni iznad Britanije odlazili su u zarobljeništvo, dok su britanski – ako prežive katapultiranje – brzo ponovo ulazili u borbu. Iskusne posade nisu se mogle nadoknaditi, a bez njih nije bilo ni nastavka ozbiljnih udara.
Dana 17. septembra 1940. Hitler je odložio invaziju na neodređeno vreme. Taj datum se nikada nije promenio. Priča, međutim, nije tu završena. Tri decenije kasnije, 1974. godine, Daily Telegraph i vojni istoričar Padi Grifit organizovali su vojnu simulaciju – igru „Morski lav“.
Oficiri iz Ujedinjenog Kraljevstva i Zapadne Nemačke preuzeli su uloge komandanata iz Drugog svetskog rata. Pravilo je bilo jasno: pretpostaviti da je Berlin poverovao lažnim izveštajima o uništenju britanske avijacije i dao signal za desant 19. septembra 1940.
Simulacija je pokazala sve slabosti. Nemci su krenuli 21. septembra, zauzeli Folkston i Njuheven i ubacili 80.000 pešadinaca i 8.000 padobranaca. No, logistika je bila kobna: improvizovane barže, bez dovoljne luke, nisu mogle da istovare tenkove i municiju.
Već 23. septembra britanska kontraofanziva zaustavila je nemački prodor na dubini od svega 15 kilometara. A kada je Kraljevska mornarica stigla – sa 17 krstarica, 57 razarača i bezbroj torpednih čamaca – rezultat je bio predvidljiv. Transportne barže pretvorene su u lake mete, 65% je potopljeno, dok su nemačke podmornice uspele da unište tek dva razarača.
U igri je kraj bio jasan: od 90.000 desantnih vojnika samo 15.000 je „evakuisano“, 26.000 je „izgubljeno u borbama“, 15.000 „potonulo“ u Lamanšu, a preostalih 33.000 „kapituliralo“ 28. septembra. Svi učesnici – i nemački i britanski – priznali su da bi to bio potpuni slom.
Dakle, i realnost 1940. i naknadni eksperimenti pokazali su isto: Hitlerova vizija o zauzimanju Londona bila je više fantazija nego plan.
Britanski strahovi jesu bili ogromni, a nemačke ambicije nesumnjivo velike, ali su se sudarile s činjenicama – tehnologijom radara, nadmoći Kraljevske mornarice i upornošću naroda koji je, makar i sa drvenim palicama, bio spreman da kaže „nikada nećemo se predati“. A možda je baš to bila najveća prepreka svakoj računici iz Berlina.
Webtribune.rs
