Kina nudi veliki novac za luke u Trstu, Đenovi ili Rijeci – SAD ne nude ništa, ali brane „prodor Kine“. Nedavno su italijanski novinari otkrili da je visoka delegacija Kine tokom zvanične posete Rimu pregovarala o uzimanju u zakup luka ili u Trstu ili u Đenovi, čiji su terminali od premeštanja većine tereta u luku Đoja Tauro u Kalabriji praktično pusti.
Iako nema zvanične potvrde za to, Kina je o zakupu luke Rijeka i izgradnji brze železnice do Budimpešte verovatno pregovarala i sa predstavnicima hrvatske vlade. U Italiji se većem prodoru Kine u zemlju usprotivio Mateo Salvini, koji je bio protiv svih predloženih projekata. Tako barem tvrde predstavnici bivših koalicijskih partnera Lige iz Pokreta pet zvezda (M5S), koji su rekli da je to jedan od razloga razlaza s Ligom, koju su proglasili strankom Stiva Benona, a ne italijanskom suverenističkom strankom.
[adsenseyu1]
Kako god bilo, Italija, Sjedinjene Američke Države i Kina imaju nešto zajedničko, a to je Jadransko more, zbog čega bi ova tema trebalo pomnije da se prati i u Hrvatskoj. Rim nije shvatio da je završio na stolu sukobljenih precrtanih manevara Vašingtona i Pekinga, ali ono što je još gore je što italijanska vlada nije ni shvatila da nema šta da kaže u situaciji u kojoj se dve suparničke zemlje takmiče za stratešku dominaciju nad onim što se može smatrati italijanskim „dvorištem“. Barem u italijanskom delu Jadranskog mora.
Kina je kroz projekat Novog puta svile investicijama i infrastrukturom preplavila ekonomski zapostavljeno područje Balkana i sada želi da izbije na Jadran i tako stekne neometan nadzor nad kopnenim i pomorskim trgovačkim putevima istočne Evrope.
S druge strane, Sjedinjene Države shvatile su plan Si Đinpinga i za opstrukciju planova Pekinga hitno su imenovale posebnog izaslanika za našu regiju, Metju Palmera, koji je odmah jasno izneo američku viziju na Bledskom forumu.
Trampov cilj jeste ograničavanje kineske ekspanzije uveravanjem kineskih evropskih partnera da se odreknu Pekinga i prihvate „novi razvojni model“. Ali u tom modelu SAD ne nude ništa što bi bilo približno korisno i ekonomski i finansijski prihvatljivo kao kineski projekti.
Međutim, teško je da će se zemlje poput Srbije i Mađarske, koje su zapadne sile zaboravile i kojima je Kina pomogla, predomisliti u trenutku kada su napokon pronašle izlaz iz pakla.
Igra Sjedinjenih Država i Balkana
Palmerov posao je ozbiljna operacija. Američki izaslanik mora da deluje dubinski, bez izazivanja potresa, diplomatskih kotroverzi ili bilo kakve netolerancije. Ukratko, mora da obezbedi da se balkanske zemlje oslobode sfere kineskog ekonomskog uticaja.
[adsenseyu1]
Kina je mudra i zna da iskoristi nezadovoljstvo Balkana u svoju korist. Ovo područje SAD i zapadne sile smatraju Ahilovom petom Evrope, pre svega zbog brojnih ekonomskih problema koji pogađaju zemlje bivšeg komunističkog bloka.
Niko, ni Sjedinjene Države, ni Evropska unija, nisu pomogle zemljama Balkana da se ekonomski uzdignu do prihvatljivog nivoa u odnosu na zapadnu Evropu. To su učinili Kinezi, koji sada žanju plodove svoje intuicije.
Sada se ovde pojavljuje Vašington, koji apsolutno ne želi da vidi kako Peking balkansko područje pretvara u zonu slobodne trgovine sa izlazom na Jadransko more.
Luka Trst
Kakve veze Italija ima sa svim tim? Italija je zemlja u kojoj Kinezi vide kamen temeljac za arhitekturu o kojoj sanjaju u Pekingu. Severoistočne italijanske luke su čvorišta koja bi, prema planu Si Đinpinga, trebalo da služe kao veza između kopnenih i pomorskih puteva.
Kina stoga računa na luku Trst, što je verovatno jedan od razloga zbog kog je Si Đinping došao do Italije kako bi s Rimom potpisao memorandum o razumevanju o Novom putu svile. Kako piše portal Formiche, guverner provincije Furlanija-Julijska krajina iz redova Lige, Masimilijano Fedriga, prošlog jula je izjavio da se SAD zanimaju za neka područja tršćanske luke, kao da želi da izbalansira snage oko ovog važnog pitanja.
Nova Konteova vlada sada je pod budnim okom američke uprave. Vašington se boji da bi vladajuća osovina koju vodi M5S, bez uticaja Lige, mogla da pristane na dalja otvaranja Kini, a to Vašington sebi uopšte ne može da priušti, jer bi to značilo da je izgubio bitku za Jadran.
Ćutnja Zagreba
U ovom globalnom sučeljavanju vlada u Zagrebu se ponaša, blago rečeno, autistično. U trenutku kada Peking u Đenovi, Trstu i bez sumnje Rijeci vidi zlatnu kapiju za ulaz na tržište istočne i jugoistočne Evrope, ova tema je potpuno odsutna u hrvatskim medijima. O svemu je bilo govora u januaru ove godine, ali od tada vlada muk, kako iz vlade, tako i u glavnim hrvatskim medijima.
[adsenseyu4]
Moguće je da je Zagreb već izneo stav da ne želi da potresa evropsku i evroatlantsku ravnotežu, što bi značilo da je „uljudno odbio kinesku ponudu“. Osim ekonomskog značaja, SAD strahuju da bi Kina ove luke mogla da koristi i u vojne svrhe, iako je to nemoguće bez jasno definisanih pravila u bilateralnom ugovoru.
Što se tiče Italije, teško je proceniti vrednost ulaganja i uticaj na politiku Rima ako Kina uspe u svom naumu. Ali ono što je sigurno je da je Kina odlučila da uključi i Italiju u svoj geopolitički sistem i želi da dođe do srca Evrope. A za to joj, nakon Grčke i španskih luka, trebaju i italijanske ili hrvatske.
Konkretno, dva terminala su na vrhu liste prioriteta, a to su Đenova i Trst. Da li je motivacija čisto politička? Naime, iza odluke Pekinga da se usresredi na luke na severu Jadrana, ili onu u Đenovi postoji ekonomsko, strateško i izrazito geografsko pitanje. Sve luke su puno bliže centru Evrope od ostalih logističkih terminala, ne samo u Italiji ili Hrvatskoj, nego u Evropi generalno.
Azijski div „Cosco“ je dobio Pirej i pretvorio Grčku u jugoistočna evropska vrata Novog puta svile. Onda je Kina svoje napore usmerila u Valensiju i Bilbau u Španiji, gde je dobila zapadna vrata. Ali na jugu joj još uvek treba važno uporište, a Italija, s Đenovom i Trstom, ili Hrvatska s Rijekom, može Pekingu dati ono što želi.
To je ujedno znak da Peking ne gleda na ove luke kako bi se probio na italijansko, a još manje na hrvatsko tržište od jedva četiri miliona ljudi. Kina želi da lakše dođe ravno do srca Evropske unije.
Bivši italijanski ministar Tremonti je to objasnio u intervjuu za Corriere della Sera.
“Kina u Italiju ne dolazi zbog našeg domaćeg tržišta, već zbog evropskog. I Đenova i Trst mnogo su bliže srcu Evrope od Pireja, kog je Peking već osvojio”, rekao je svojevremeno Tremonti.
Dakle, imamo vrlo jasan projekat i jasno je zašto su Evropska unija i Sjedinjene Države podigli uzbunu i zašto je Bela kuća hitno imenovala posebnog izaslanika za Balkan, Metju Palmera.
Ovo je ogroman strateški i ekonomski izazov i Italija se našla u centru svetske bitke, koja će se morati da se reši u skoroj budućnosti. U toku je novi Hladni rat, ali ne više između Moskve i Vašingtona, već upravo između Vašingtona i Pekinga. I to sa Evropom koja se opet deli na dve strane.
[adsenseyu4]
Sa strateškog stanovišta jasno je da za Italiju izbor uopšte nije jednostavan. Đenova i Trst su dve temeljne luke u italijanskom infrastrukturnom sistemu, ali treba im ulaganja, proširenja i pre svega novac i tehnologija adekvatna izazovima bliske budućnosti. Isti je slučaj i sa Hrvatskom, a samo Kina u tom smislu nudi atraktivne predloge. SAD ne nude ništa, jer nemaju novca za inostrana ulaganja i zato se pozivaju na „transatlantsku solidarnost“.
Jasno je da je Peking u poređenju sa drugim evropskim partnerima, ali i sa američkim, već dao do znanja da je pripremio konkretan plan kako bi zadovoljio potrebe italijanskog lučkog sistema, nešto što SAD i EU, osim uobičajenog „ne“, dosad izbegavaju da garantuju.
Kako nemamo informacija o mogućim planovima za Rijeku i da li se išta radilo u tom smislu, možemo govoriti samo o projektima koji su predloženi hrvatskim susedima.
Na primer, kako je preneo Corriere della Sera, predsednik Lučke uprave Đenove i Savone, Paolo Emilio Sinjorini, trebalo je da potpiše “memorandum o osnivanju kompanije s najvećom kineskom građevinskom grupom, Kineskom kompanijom za izgradnju komunikacija (CCCC). Projekat u središtu vidi oživljavanje luke u Đenovi.
Važnost ovih investicija je jasna, zbog čega je bivša vlada Salvini-Di Majo-Konte počela da traži garancije od Sjedinjenih Država i Evropske unije. U Rimu su se bojali političkih rizika, navodno po „unutrašnju bezbednost i na međunarodnom nivou“, ali se Peking predstavio s dovoljno novca i tehnologijom da odgovori na potrebe regije Ligurija i opštine Đenova.
Pomerila bi se spoljna brana, proširilo čitavo područje Fincantieri, izgradila nova pristaništa, čak i ona za potrebe kruzera. Kompanija Fincantieri već ima izvrsne odnose sa azijskim divom „China State Shipbuilding Corporation“. Nije slučajno što je neko vreme Peking, uprkos opštoj tišini, vršio pritisak na realizaciju visokobrzinske pruge Torino-Lion, jer bi se iz Đenove železnicom brže prevozila roba širom Evrope.
Isto je pitanje i za Trst, gde su Sjedinjene Države odavno stavile veto na bilo kakav dolazak Kineza po grčkom modelu. Trst u rukama Kineza je noćna mora za atlantski blok.
Fizička, ekonomska i politička povezanost Trsta s čitavim balkanskim i podunavskim područjem izaziva veliku zabrinutost u NATO paktu i Vašingtonu, koji se boje da će luka Trst postati ne samo još jedna tačka dolaska za ogroman protok kineske robe i kapitala, već i da će se pretvoriti u pravi klin Pekinga za prodor u srednju Evropu.
Prestonica provincije Furlanija-Julijska krajina, sa Zenom D’Agostinom na čelu Lučke uprave, uvek je bila naklonjena dolasku kineskog kapitala i ulaganjima, ali s nekim temeljnim ograničenjima. D’Agostino je ponovio “kako je laž reći da se Kinezima prodaju Italija ili Trst”. Regionalni savetnik za bezbednost i lokalnu samoupravu, Pierpaolo Roberti, iz redova Lige, koja je ojačala u ovoj provinciji, rekao je: “Za razliku od onoga što se događa u drugim državama, mi ne možemo prodati delove luka ni davati ustupke.“
„Dakle, ono što se u Grčkoj dogodilo s Pirejem ne može se dogoditi u tršćanskoj luci. Moramo paziti i biti oprezni. Prihvatamo sve investicije, ali moramo biti u mogućnosti da njima upravljamo”, izjavio je Pierpaolo Roberti iz Trsta, ne dajući nikakva objašnjenja prema kojoj šemi bi trebalo upravljati kineskim ulaganjima.
Je li bitka gotova? Verovatno nije i Peking će i dalje ulagati diplomatske napore da osigura jednu od tri spomenute luke. Ono što će Metju Palmer teško objasniti jeste kako to da Kinezi ne predstavljaju stratešku pretnju u Grčkoj i Španiji, a predstavljali bi u Đenovi, Trstu ili pak u Rijeci, ako je hrvatska luka još uvek u igri?
Nije jasno ni kako je Izrael bez ikakve opstrukcije iz Vašingtona ključeve luke Haifa dao Kinezima. Kineska kompanija SIPG je dobila ponudu za proširenje luke Haifa pre četiri ipo godine. Projekat bi trebalo da bude otvoren 2021. godine i kineska kompanija, koja takođe upravlja lukom Šangaj, će lukom Haifa upravljati 25 godina. Još jedna kineska kompanija pobedila je u izgradnji nove luke u izraelskom gradu Ašdodu.
Sve ovo govori kako krajnji cilj američke uprave nije da vojno suzbije Kinu u Sredozemlju ili Jadranskom moru, već da po svaku cenu osujeti sve kineske projekte koji bi olakšali prodaju kineske robe na evropskom tržištu. Naravno, zauzvrat Amerikanci ne nude ništa, čak ni manje vredne projekte koji bi koliko toliko poboljšali izglede za rast sporih ekonomija Zapadnog Balkana ili Italije, koja je u situaciji u kojoj mora da otplati 2693 milijardi evra duga, što je 145 odsto italijanskog BDP-a. Ni ekonomija regije, kao ni italijanska koju pritiska teret javnog duga, neće se oporaviti od „transatlantske solidarnosti“, već konkretnim projektima s pouzdanim partnerima.
(logicno.com)
