Nervoza, nedvosmisleno, jača na obe strane: Rusija je svesna svojih ograničenja u delovanjima tako daleko od svoga dvorišta, a njen glavni argument je sada samo to što deluje na temelju potpisanih sporazuma sa vladom u Karakasu, što joj, kao i u Siriji, jamči legitimitet pred organima UN-a; SAD su, s druge strane, svesne opasnosti od svojih jednostranih poteza, vojnog karaktera, koji bi otvorili prostor za identične poteze Rusije i Kine u drugim delovima sveta.
Američka administracija i tamošnje Ministarstvo finansija, u sredu, 17. aprila, objavili su informaciju o uvođenju novih sankcija protiv Venecuele, ali ovoga puta, nakon dužeg vremena, i protiv Kube. One protiv Venecuele sada su proširene i na tamošnju Centralnu banku i njenu guvernerku Ilijan Tejran, a deo su već ranije pokrenutih oštrih mera Vašingtona protiv vlade u Karakasu, pre svega venecuelanskog energetskog sektora.
[adsenseyu1]
I dok je savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Džon Bolton u četvrtak izjavio kako sankcije, koje je Vašington uveo protiv režima Nikolasa Madura, moraju poslužiti kao upozorenje Rusiji i drugim zemljama koje se „mešaju u unutrašnje stvari latinoameričkih država“, državni sekretar Majk Pompeo izjavio je kako SAD od 2. maja više neće produžavati moratorijum na izvršenje zakona, koji Amerikancima kubanskog porekla omogućuje pokretanje sudskih tužbi protiv Kube i inostranih kompanija u vezi sa potraživanjem povraćaja njihove imovine, oduzete nakon kubanske revolucije.
Konkretno, juče uvedene sankcije protiv Kube, odnose se pre svega na njenog aeroprevoznika „Aerogaviota“, u vlasništvu kubanske vojske. Ograničenja se odnose i na prenos novčanih sredstava Amerikanaca na Kubu, u iznosu do hiljadu dolara za jedan kvartal. Nove protivkubanske sankcije Vašington pravda optužbama za kršenja ljudskih prava od strane vlade u Havani, kao i njenom podrškom venecuelanskom čelniku Maduru.
Ovde je, svakako, važno spomenuti i kako je američko Ministarstvo finansija, prethodno na sankcijski spisak svoje Kancelarije za nadzor inostranih aktiva (OFAC) već stavilo i banku Banco Corporativo S.A iz Nikaragve, kao i Lorena Murilja, posebnog izaslanika nikaragvanskog predsednika za trgovinsku i ekonomsku saradnju.
Dakle, iz navedenog jasno je kako Vašington proširuje svoju političku, diplomatsku i finansijsko-ekonomsku aktivnost, kao i onu, ne manje važnu – propagandnu (najbolje vidljivu tokom prošlonedeljne južnoameričke turneje Majka Pompea, kada se vrlo oštrim rečima obrušavao na „pogubni“ kineski i ruski uticaj u regiji, kao i na vlade zemalja koje s njima sarađuju), s ciljem čvrstog obuhvatanja sankcijskim i svim drugim „kleštima“ svih latinoameričkih država, koje imaju „nepravilan hod“ u budućnost tj. sprovode politiku suprotnu interesima SAD-a u toj regiji, ali i na globalnom nivou.
Zato se sada, osim Venecuele, u „paketu“ američkog oštrog spoljnopolitičkog delovanja, u skladu sa povratkom Monroovoj doktrini o američkoj isključivosti u toj regiji, ali i čitavoj zapadnoj hemisferi, iznova pojavljuju i stare nepokorene države, pre svih Kuba i Nikaragva.
A kada je takva situacija, nije trebalo dugo čekati na reakciju iz Moskve, kojoj su spomenute države tradicionalni i bliski partneri. A ona je usledila već danas.
Međutim, pre osvrta na rusku reakciju ukazao bih, ipak, na jučerašnji govor Džona Boltona povodom 58. godišnjice neslavno završene američke specijalne operacije „Zapata“ u kubanskom ZalIvu svinja (Bahia de Cochinos), organizovane od strane američke vlade, s ciljem svrgavanja nove kubanske revolucionrne vlade na čelu s Fidelom Kastrom. U svom govoru pred preživelim pripadnicima „Brigade 2506“, Bolton je rekao, kako „mi zajedno možemo završiti ono što je počelo na tim plažama“! „Amerika ima dug prema vama“, izjavio je Bolton i dodao, šta god mu to značilo s obzirom na starost preživelih ratnika, kako SAD-u treba njihova pomoć u budućnosti.
A evo šta je, danas, na nove američke sankcije i politiku SAD-a u toj regiji izjavio ruski zamenik ministra spoljnih poslova Sergej Rjabkov. Rusija je „zabrinuta nastavkom američkih aktivnosti prema državama latinoameričke regije“. „Vidimo operacionalizaciju usvojenih odluka, s naše tačke gledišta potpuno protivzakonitih sankcijskih i drugih pritisaka.
“ SAD „otvoreno deklarišu svoj cilj – slomiti volju“ i „postići promene političke orjentacije tih država u smeru nužnom za Vašington“, izjavio je ruski diplomata i dodao, kako je „sve to apsolutno neprihvatljivo“ i da će se „Rusija tome suprostaviti“. „Venecuela i Kuba su naši saveznici u regiji, one su naši strateški partneri. Učinićemo sve što od nas zavisi, kako bi one osetile našu podršku“, zaključio je Rjabkov, ne navodeći o čemu se konkretno radi.
[adsenseyu4]
Mislim da neću preterati ukoliko iz svega ovoga, uključjući i spomenute reči Džona Boltona iz njegovog govora veteranima propale protivkubanske operacije pre gotovo šest decenija, izvedem sledeći zaključak: u regiji Latinske Amerike, od strane SAD-a, želi se stvoriti situacija slična onoj iz vremena poznate „Kubanske krize“.
Njoj je, podsetimo, prethodila američka pomorska blokada Kube zbog sovjetskih aktivnosti povezanih sa razmeštajem svojih raketa u toj zemlji, nakon čega je usledilo slanje sovjetskih vojnih brodova za njeno probijanje, zbog čega su tadašnje nuklearne velesile SAD i SSSR bile na rubu nuklearne kataklizme, više nego bilo kada pre i posle, uključujući i čuvenu berlinsku krizu.
Sadašnji razvoj događaja i političke tendencije u toj regiji ukazuju upravo na takav scenario. Njemu u prilog ide i uspostavljena globalna geopolitička situacija: SAD više jednostavno ne mogu dozvoliti novi spoljnopolitički fijasko, nakon onog vezanog za Siriju ali i poremećaja svojih odnosa s nizom ključnih saveznica i partnera s druge strane Atlantskog okeana, jer bi on nepovratno udario na globalni ugled SAD-a, njemu tradicionalno tako važan, neretko i važniji od samih geopolitičkih proboja na pojedinim geografskim tačkama; s druge strane Rusija više jednostavno nema ni minimalnog manevarskog prostora za svoje povlačenje vezano za svoju spoljnu politiku, sada usmerenu isključivo na zaštitu najosnovnijih nacionalnih, možemo slobodno reći i egzistencijalnih interesa.
I, za razliku od SAD-a, za Rusiju činilac „ugleda“ već odavno ne igra nikakvu ulogu – njena glavna briga više nije PR i briga o tome kako će ona izgledati u očima sveta, već isključivo briga za vlastiti opstanak.
Moskva je suočena sa snažnim zapadnim sankcijama, NATO savez već se odavno proširio do njenih zapadnih granica, a od 2014. g. on permanentno prebacuje nove vojne efektive i sve češće izvodi veće ili manje vojne vežbe u tzv. ruskom dvorištu, poput Baltičkog i Crnog mora.
Rusija se, to znaju svi zapadni analitičari, sada usmerava na zaštitu svojih preostalih uporišta u svetu i u tom smislu je, verovatno, spremna da ide do kraja. A to su, osim Sirije na Bliskom istoku, i Ukrajina (čiju stabilizaciju ona neće dozvoliti dokle god se u Kijevu ne uspostavi neka po nju kooperativna vlada s kojom će moći da sarađuje i koja neće težiti ulasku u NATO savez, koji bi time došao „pred vrata Moskve“), kao i spomenute zemlje Latinske Amerike.
Svega toga nedvosmisleno su svesni i stratezi u Vašingtonu, pa se sada sve svodi na veliku igru živaca, uz figure, tako postavljene, da je i jednoj i drugoj strani teško da odstupe bez, po SAD političkih posledica, pre svega na unutrašnjem planu, a po Rusiju bezbednosnih – gotovo pa egzistencijalnih.
Zbog svega toga nam verovatno sledi nova velika eskalacija napetosti u zoni Karipskog mora, gde se ne sme zaboraviti i uticaj Kine. A upravo je ta zemlja pre 15-ak dana u tišini poslala 200-tinak svojih vojnika na poznato venecuelansko turističko ostrvo prekrasnih plaža – Margaritu. Ali sigurno ne u nameri da se tamo okupaju i provedu godišnji odmor.
Oni se nakon Margarite upućuju na venecuelanske kopnene baze. A u tim i takvim okolnostima teško može biti reči o direktnom američkom vojnom ulasku u Venecuelu, pri čemu treba imati u vidu i snagu same venecuelanske vojske i očekivani otpor dela naroda odanog Maduru.
Međutim, o tzv. sirijizaciji te zemlje svakako može biti reči. „Krv do kolena“ i disolucija venecuelanske državnosti, barem u smislu nestvaranja bilo kakvih bezbednosnih pretnji po interese SAD-a u budućnosti, Vašingtonu je, sigurno, takođe prihvatljiva opcija.
Nervoza, nedvosmisleno, jača na obe strane: Rusija je svesna svojih ograničenja u delovanjima tako daleko od svoga dvorišta, a njen glavni argument je sada samo to što deluje na temelju potpisanih sporazuma s vladom u Karakasu, što joj, kao i u Siriji, jamči legitimitet pred organima UN-a; SAD su, s druge strane, svesne opasnosti od svojih jednostranih poteza vojnog karaktera, koji bi otvorili prostor za identične poteze Rusije i Kine u drugim delovima svijeta.
Zato Vašington, kao i na Bliskom istoku i u Aziji, sada i u Latinskoj Americi nastoji da uspostavi sebi odane vojno-političke saveze regionalnih država, koje bi se borile s „neugodnim“ državama poput Irana (i stvarale probleme Rusiji i Kini) na azijskim prostorima, a Venecuele i njoj sličnih na južnoameričkim, i kojima bi on pružao samo logističku i obaveštajnu pomoć, dok bi se američka vojska iz svega polako izvlačila (poput sada iz Sirije ili uskoro iz Avganistana), i premeštala na ključne geostrateške tačke sveta, vezano za obezbeđivanje svojih ekonomskih i bezbednosih interesa na ključnim pomorskim i kopnenim rutama i komunikacijama, gde bi se, prema potrebi, mogla suprostaviti kineskim geopolitičkim projekcijama ekonomskog karaktera ili interesima EU pod nemačkom dominacijom.
A od toga, hoće li SAD u takvim namerama uspeti (jer sve to ide prilično teško i među glavnim američkim partnerima u arapskim državama Bliskog istoka, ali i Azije), zavisiće i dalji razvoj američko-ruskih odnosa.
Ukoliko Vašington shvati kako su nastojanja za povratak politici 60.-tih godina prošlog veka nesvrsishodna i anakrona, i da druge zemlje neće ratovati za njegove interese protiv globalnih ili samo regionalnih sila, on će pre ili kasnije krenuti u revidiranje odnosa s Moskvom, koja će to, naravno, jedva dočekati, jer sukob sa SAD-om ionako nije bio njen izbor, već jedino gola nužda.
Ali do tada – tj. do neke buduće (geo)političke trgovine sa SAD-om – Rusija se sigurno više ni od kuda neće povlačiti. Sasvim suprotno, samo će tražiti nove načine za dalje širenje svog uticaja, pri čemu će se, za razliku od ekonomski moćne Kine, služiti kombinacijom svoje rastuće vojne moći i plasmana svojih nepresušnih energetskih bogatstava.
A to joj omogućuje – čega su danas svi u svetu svesni – jedino njen snažni vojni nuklearni potencijal, zbog kog SAD može samo čekati na neke nove unutrašnje potrese u toj zemlji, koji bi doveli do Vašingtonu odane političke garniture u Kremlju.
Ali za takva iščekivanja sve je manje vremena, jer potezi na globalnoj šahovskoj tabli ubrzano sustižu jedni druge, a vremena za reagovanja je sve manje.
Dakle, ukartko: porast nervoze, porast napetosti i porast opasnosti od izbijanja nekontrolisanih incidenata, a onda i sukoba, onaj je scenario koji je u nadolazećoj budućnosti najizgledniji ne samo u latinoameričkoj regiji. Jedino preostaje da se nadamo da će takav razvoj stanja istovremeno dovesti do „hlađenja usijanih glava“, a ne do sunovrata u globalnu kataklizmu.
(geopolitika.news)
