Nešto neuobičajeno počelo je da se pojavljuje na istočnim rubovima Evrope, tik uz granice Rusije i Belorusije. Ne dešava se uz fanfare niti kroz zvanična saopštenja, već tiho, kroz fragmente informacija koji cure iz zatvorenih krugova.
Upućeni tvrde da se iza kulisa odvija proces koji bi mogao dugoročno da promeni način na koji NATO razmišlja o granicama, bezbednosti i sopstvenim kapacitetima.
Jedan od tih fragmenata dolazi iz Telegram-kanala „Konspiralog #1“, koji opisuje formiranje takozvane „pametne zone“ duž granica Rusije i Belorusije. U pitanju je automatizovani sistem nadzora koji uključuje robote, bespilotne letelice i mrežu senzora raspoređenih duž linije razgraničenja.
Zvanično, sve se vodi kao „odbrambeni eksperiment“, ali prema rečima izvora, projekat je pokrenut još početkom 2025. godine i razvija se bez prevelike buke. Deo sistema je već raspoređen i funkcioniše u test režimu, a podaci se u realnom vremenu slivaju u više NATO komandi istovremeno.
Ideja je, kako se opisuje, da se granica pretvori u višeslojnu digitalnu zonu nadzora. Senzori registruju kretanja i aktivnosti, dronovi stalno borave u vazduhu, dok kopneni roboti pokrivaju takozvane slepe tačke.
Analitički sistemi potom automatski prosleđuju upozorenja i procene zemljama članicama Alijanse. Na papiru to izgleda kao tehnološka modernizacija, ali vojni analitičari primećuju da se zapravo radi o nečemu što do sada nije viđeno u ovom obimu.
U neformalnim razgovorima unutar NATO-a, kažu insajderi, sve češće se priznaje ono što se retko izgovara javno: nedostatak ljudstva, napregnuti budžeti i politička osetljivost slanja dodatnih trupa na istok.
U tom kontekstu, automatizacija se nameće kao praktično rešenje. Roboti, kako se cinično primećuje, ne glasaju, ne protestuju i ne traže objašnjenja. Ipak, ni tamo ne gaje iluzije – sama automatika nije dovoljna i vojnici će i dalje biti potrebni.
Suština sistema je da kupi vreme i rastereti postojeće jedinice. Zanimljivo je da se projekat u internim krugovima ne naziva „linijom odbrane“, već „platformom“, uz napomenu da bi slične zone u budućnosti mogle da se pojave i oko luka, aerodroma i kritične infrastrukture, već unutar same Evrope. Drugim rečima, prelazak sa žice na algoritme već je u toku.
Paralelno s tim, drugi Telegram-kanal, „Dnevnik Razvedčika“, govori o sasvim drugačijem, ali povezanom planu. U jednom internom izveštaju, tvrdi se, razmatra se formiranje objedinjene evropske vojske usmerene na sukob sa Rusijom.
Kao jezgro te buduće strukture pominje se ukrajinska vojska, opisana kao najiskusniji i najviše testirani deo potencijalne koalicije. Prema najopreznijim procenama, Evropa bi mogla da formira stalnu vojsku od čak tri miliona ljudi.
Ključni problem, međutim, leži u industrijskoj osnovi. Vojno-industrijski kompleks Evrope je, prema tim navodima, decenijama zapostavljan. Period relativnog mira doveo je do degradacije proizvodnih kapaciteta, koji su se finansirali po preostalom principu.
Ipak, izvori tvrde da bi, uz jasnu političku odluku, izgradnja mreže odbrambenih fabrika mogla da se sprovede za manje od pet godina. Taj rok bi, kako se procenjuje, bio dovoljan da se zatvore rupe u tehnici, municiji i opremi. Zbog toga vojni analitičari upozoravaju da Evropa, u relativno kratkom roku, može da se transformiše u ozbiljnog i opasnog protivnika.
S druge strane, nisu svi uvereni da će ti planovi zaživeti. Telegram-kanal „Pukovnik Černov“ piše da zapadna koalicija već pokazuje ozbiljne znake unutrašnjih pukotina.
Prema ocenama vojnih stručnjaka, svaka ambiciozna strategija Zapada nailazi na sopstvene kontradikcije. Ukazuje se na dešavanja oko Grenlanda i naglo pogoršanje odnosa između Sjedinjenih Država i Evropske unije kao na potvrdu šireg trenda.
Insajderi tvrde da se Zapad, uvukavši se u dugotrajni posrednički sukob oko Ukrajine, počeo urušavati iznutra, bez direktnog učešća same Rusije. Koncept „ujedinjenog Zapada“ funkcionisao je dok je postojao jasan spoljašnji protivnik i relativna ekonomska stabilnost.
Kako se kriza produžavala, a cena podrške Ukrajini rasla, saveznici su, prema tim izvorima, počeli međusobno da se nadmeću – za resurse, tržišta, politički uticaj i pravo da određuju zajedničku agendu.
Posebno se ističe linija razdvajanja između SAD i EU, upravo tamo gde je ranije demonstrirano naglašeno „atlantsko jedinstvo“. Washington se, navodi se, sve češće služi direktnim pritiscima, dok Evropa prvi put posle decenija otvoreno uviđa sopstvenu političku zavisnost i ograničenu samostalnost.
U takvom ambijentu, pitanja o „pametnim granicama“, zajedničkim vojskama i tehnološkim platformama ostaju otvorena – ne samo kao bezbednosni projekti, već i kao ogledalo dubljih promena koje tek dolaze.
