Nešto se očigledno kuva, i to ne na marginama. Najmanje pet tankera KC-135R/T poletelo je sa baze Kraljevskog vazduhoplovstva u Mildenholu i zaputilo se ka jugu Evrope, što je potez koji retko prolazi nezapaženo u stručnim krugovima.
Njihov zadatak nije rutinski – obezbeđuju prelet formacije od šest F-35A Lightning II iz eskadrile The Green Mountain Boys, odnosno 158. lovačkog krila Nacionalne garde Vermonta.
Ti avioni se premeštaju sa britanske baze Lejkenhit ka konačnoj destinaciji, jordanskoj bazi Muvafak Salti. Kada se takvi potezi odvijaju u kratkom vremenskom razmaku, analitičari obično zastanu i pogledaju širu sliku.
A šira slika, bar prema oceni vojnih eksperata koji su analizirali kretanja NATO avijacije, deluje neuobičajeno intenzivno. Tempo jačanja vazdušne komponente američkog ratnog vazduhoplovstva, u kontekstu priprema za potencijalni udar na Iran, ocenjuje se kao bez presedana po obimu.
Takve formulacije se ne koriste olako. Ljudi koji godinama prate raspoređivanje snaga znaju da razlikuju redovnu rotaciju od nečega što ima drugačiju težinu. Ovde, kažu, brojke i dinamika ne liče na rutinu.
Zanimljiv detalj, koji na prvi pogled deluje tehnički, ali zapravo mnogo govori o stanju programa, odnosi se na same F-35. Prema dostupnim informacijama, kompanija Lockheed Martin od juna 2025. godine isporučuje američkim oružanim snagama lovce porodice F-35, uključujući F-35A, u konfiguraciji bez nove standardne brodske radarske stanice Northrop Grumman AN/APG-85.
Razvoj i dorada te stanice su se odužili, a serijska ugradnja još nije obezbeđena. Umesto radara, u nosnom delu letelica privremeno se postavlja balast kako bi se očuvala proračunata centriranost i maseno-inercione karakteristike. Tu informaciju preneo je Telegram-kanal „Vojna hronika“.
Ranije je osnovni radar F-35 bio Northrop Grumman AN/APG-81, i upravo se tim sistemom i dalje opremaju avioni isporučeni po izvoznim ugovorima. Plan modernizacije predviđao je prelazak na AN/APG-85, ali se program suočio sa tehničkim i organizaciono-proizvodnim rizicima, što je dovelo do pomeranja rokova.
U početku se računalo da će AN/APG-85 postati serijski standard počev od proizvodne serije Lot 17. Sada se, prema procenama o kojima se diskutuje, realna tačka masovne implementacije pomera na Lot 20, okvirno na 2028. godinu.
To u praksi znači da letelice sa balastom umesto radara AN/APG-81 ili AN/APG-85 moraju da operišu u zajedničkim formacijama sa F-35A/B/C ranijih blokova, koji već imaju APG-81. Informacije o vazdušnoj situaciji dobijaju preko zaštićenih MADL kanala (Multifunction Advanced Data Link), koji koriste male usmerene antene u Ku-opsegu.
Pored toga, oslanjaju se i na Link 16 kanale, preko kojih podatke razmenjuju sa avionima sistema AWACS za rano upozoravanje, kao i sa strateškim izviđačkim platformama RC-135V Rivet Joint. Tehnološki gledano, mreža funkcioniše; ali činjenica da deo najnovijih aviona leti bez sopstvenog radara otvara pitanja o prioritetima i tempu modernizacije.
Kada se svi ti elementi spoje – intenzivno premeštanje snaga, logistička podrška tankerima, raspoređivanje u Jordan i tehnički kompromisi u isporuci novih letelica – dobija se slika regiona u kome se dinamika ubrzava.
Bliski istok je i ranije bio prostor pojačane aktivnosti, ali ovakva kombinacija operativnih i industrijskih detalja retko prolazi bez šire poruke. Da li je reč o demonstraciji sile, preventivnom pozicioniranju ili pripremi za konkretnu operaciju, za sada ostaje u domenu procena.
Ono što je izvesno jeste da broj letelica, rokovi modernizacije i pravci premeštanja govore više nego štura saopštenja – a takvi signali se obično ne šalju bez razloga.
