Nerešiva zagonetka za naučnike: Pronađen nevidljivi štit 7.200 milja iznad Zemlje

nfghjt45tg

Tim sa Boulder univerziteta u Koloradu otkrio je nevidljivi štit nekih 11.000 kilometara iznad Zemlje koji blokira takozvane „elektrone ubice“, koji kruže oko planete brzinom bliskom brzini svetlosti i koji su često pretnja stronautima, satelitima i svemirskim sistemima, pogotovo tokom solarnih oluja.

Barijera je otkrivena u Van Alenovim pojasima zračenja, prstenovima u obliku krofne iznad Zemlje koji su ispunjeni visokoenergetskim elektronima i protonima, rekao je istaknuti porfesor Danijel Bejker, direktor Laboratorije za atmosfersku i svemirsku fiziku (LASP). Ovi Van Alenovi pojasevi, koje u mestu drži magnetno polje Zemlje, periodično narastu i smanje se kao odgovor na nadolazeću energiju iz pravca Sunca.

Van Alenove prstenove zračenja je 1958. godine otkrio profesor Džejms Van Alen sa svojim timom na Univerzitetu u Ajovi, a otkriveno je da se sastoje od unutrašnjeg i spoljašnjeg pojasa koji se prostire čak 37.000 kilometara iznad površine Zemlje.

Bejker, koji je doktorat radio kod Van Alena, 2013. godine je poveo tim koji je koristio Van Alenove sonde, a koje je lansirala NASA 2012. godine, kako bi otkrio treći, nepostojani „kružni akcelerator“ između untrašnjeg i spoljašnjeg Van Alenovog pojasa zračenja koji se pojavljuje i nestaje zavisno od intenziteta svemirskih prilika.

Najnovija misterija usmerena je na „ekstremno oštru“ granicu na unutrašnjoj ivici spoljnog pojasa na oko 11.000 kilometara visine koja izgleda blokira ultrabrze elektrone pre nego što probiju štit i nastave dalje ka Zemljinoj atmosferi.

Izgleda kao da elektroni nailaze na stakleni zid u svemiru“, rekao je Bejker, vodeći autor studije.

Tim je prvobitno mislio da će visokonaelektrisani elektroni, koji kruže oko Zemlje brzinom od 150.000 kilometara u sekundi, polako krenuti nadole ka gornjoj atmosferi, nakon čeg bi ih zbrisali molekuli vazduha. Međutim, neprobojna barijera zaustavlja elektrone pre nego što odu tako daleko, rekao je Bejker.

Grupa je razmatrala brojne scenarije koji su doveli do stvaranja takve barijere. Tim se zapitao da li to ima veze sa linijama magnetnog polja Zemlje, koje hvata i kontroliše protone i elektrone, održavajući ih na polovima kao konac bisere. Oni su takođe ispitivali da li radio signali ljudskih odašiljača na Zemlji mogu da rasprše naelektrisane elektrone na barijeru, sprečavajući njihovo kretanje nadole. Nijedno objašnjenje ne pije vode, rekao je Bejker.

„Priroda ne voli velike nagibe i uglavnom pronalazi načine da ih izravna, pa bismo mogli očekivati da se neki relativistički elektroni pomeraju ka unutra, a neki ka spolja“, rekao je Bejker. „Nije jasno kako spori, postepeni procesi koji bi trebalo da pokreću ove čestice mogu da se udruže da formiraju tako oštru, izdržljivu granicu na ovom mestu u svemiru“.

Drugi scenario sugeriše da ogromni oblak hladnog, naelektrisanog gasa po imenu plazmasfera, koji se pojavljuje na oko 900 kilometara od Zemlje i prostire hiljadama kilometara van Van Alenovog pojasa, raspršuje elektrone na granicu niskofrekventnim, elektromagnetnim talasima stvarajući neku vrstu plazmaferičnog šištanja, rekao je Bejker. To šištanje zvuči kao beli šum kada se pušta preko zvučnika, rekao je on.

Dok Bejker kaže da šištanje može da bude važno za ovu priču o barijeri, on veruje da tu ima nešto više. „Mislim da je ključno da se nastavi sa detaljnim posmatranjem regiona, što ćemo i uraditi zahvaljujući moćnim instrumentima na Van Alenovim sondama. Ako bi Sunce raznelo magnetosferu Zemlje, smatram da bi došlo do proboja štita barem neko vreme“, rekao je Bejker.

„Kao da se fenomen posmatra iz drugog ugla, novim očima, sa novim setom instrumenata, što nam omogućava da kažemo da postoji nekakva čvrsta granica“, rekao je Džon Foster, saradnik Hejstek opservatorije na MIT-u i koautor studije.

Webtribune.rs