Priča o Ekatarini Velikoj, odnosno EKV, završena je 1994. godine, tačno 11 godina nakon objavljivanja debitantskog albuma „Katarina II“, kako se ovaj bend zvao prilikom osnivanja.
Reč je o tragičnoj priči o grupi ljudi koji su svojim pesmama obeležili jedno vreme i iza sebe, pored mnogobrojnih hitova, ostavili i niz kontroverzi vezanih kako za svoje privatne živote, tako i stihove koje i danas pevaju nove generacije koje se nisu ni rodile u doba kada je bend nestao sa scene.
[adsenseyu1]
Nakon albuma iz 1992. godine „Neko nas posmatra“, koji su muzički kritičari nazvali najgorim u diskografiji ove grupe, frontmen Milan Mladenović je nakratko otišao iz zemlje i otišao u Brazil gde je zajedno sa prijateljom i Mitrom Subotićem Subom radio na svom projektu, koji će se kasnije ispostaviti kao njegov poslednji, „Angel’s Breath“ (dah anđela). Reč je o hermetičnom i vrlo mračnom izdanju koje se totalno razlikuje od onoga što je Mladenović radio sa EKV. Ispostavilo se, savršen projekat za kraj jedne pomalo neshvatljive, mračne i nesvakidašnje karijere.
Po povratku iz Brazila, kako neki svedoče, Milan je bio dobro raspoložen, pa je odmah krenuo na koncertnu turneju sa EKV, čak su počeli I da rade na pesmama za novi album čiji je radni naslov bio „Ponovo zajedno“.
Rad je prekinut zbog Milanovih zdravstvenih problema.
U avgustu 1994. godine bend je imao poslednji nastup u Budvi, nakon kojeg je Milan maltene odmah prebačen u bolnicu.
Zvanična verzija je bila da ima rak pankreasa. Nezvanično, prema verzijama koje su kružile gradom, Milan je imao nekoliko različitih tumora koji su se razvili kao posledica višegodišnje borbe sa virusom HIV-a.
Mladenović je preminuo ubrzo nakon hospitalizacije, 5. novembra 1994. u 37. godini u Beogradu.
[adsenseyu1]
Njegova smrt zvanično je označila prestanak rada grupe Ekatarina Velika.
Takođe, njegova smrt je bila je centralna tačka, da kažemo epicentar zle sudbine koja se maltene sve vreme nadvijala nad bendom.
Basista Bojan Pečar, koji je grupu napustio nakon objavljivanja albuma „Samo par godina za nas“ iz 1989. godine i otišao u London, umro je u britanskoj prestonici 13. oktobra 1998. u 39. godini. Prema zvaničnoj verziji, preminuo je od srčanog udara. Nezvanično su kružile priče da je za njegovu smrt kriv „overdoz“, a bilo je još nekih sablasnijih verzija. Neki njegovi prijatelji kažu da mu je Milanova smrt izuzetno teško pala i da je nakon toga postao prilično psihički nestabilan.
Margita Stefanović, poznatija kao Magi, umrla je na klinici za Infektivne bolesti u Beogradu 18. septembra 2002. u 44. godini. Njenoj smrti prethodio je niz tragičnih događaja. Nakon što joj je otac preminuo 1996. godine pokušala je na sve moguće načine da se oslobodi droge, pa je prodala porodični stan i kupila dva manja, i s ostatkom novca otišla na putovanje u Indiju. Želja da u dalekoj zemlji u potpunosti promeni način života, bila je još jedan neuspeli pokušaj, pa je po povratku kući povukla nove, teške i po sebe pogubne poteze. Prodala je oba stana i ubrzo potrošila sav novac i postala beskućnica.
Međutim, tu priča o ukletim sudbinama članova ovog benda ne završava.
Ivica Vdović zvani VD, bivši bunjar Šarla akrobate, koji je osnovao zajedno sa Mladenovićem, te EKV-a, dugo je bolovao od side i preminuo je 1992. godine.
[adsenseyu4]
Prvi bubnjar benda Dušan Dejanović takođe je bolovao od side i preminuo je 16. novembra 2000. godine.
Talentovani slikar, dizajner i muzičar Dušan Gerzić zvani Gera, koji je radio omot prve ploče EKV 1985. godine, preminuo je u januaru 1998. godine u Beogradu u 37. godini pod nerazjašnjenim okolnostima, barem za javnost. Prema jednom delu Gerzićevog života u Parizu, francuski glumac i reditelj Žan Mark Bar je 1999. godine snimio film „Ljubavnici“, a Geru je na filmu tumačio Sergej Trifunović.
Milanov drugar Mitar Subotić Suba, inače producent nekih albuma Ekatarine Velike i Haustora, preselio se u Brazil početkom devedesetih i napravio sjajnu karijeru u elektronskoj muzici, posebno kad je u pitanju kombinovanje brazilskih ritmova sa elektronskim ritmovima. Bio je producent albuma „Tanto tempo“ pevačice Bebel Žilberto koja je za njega osvojila 3 Gremija. Tragično je skončao 1999. godine kada je požar zahvatio njegov studio, a on je izgoreo u vatri pokušavajući da iz studija spasi neke snimke i opremu.
Ako bi ovako kompleksnu priču pokušali da svedemo na par pasusa i tako pokušali da objasnimo šta se to dogodilo sa jednim od najvećih i najautentičnijih, istovremeno i najmisterioznijih bendova bivše države, i njenim neobičnim članovima, onda bi mogli da se poslužimo citatom iz odlične knjige Dušana Vesića o Margiti Stefanović, pa i samoj grupi – „Magi – kao da je bila nekad“.
Naime, tokom snimanja albuma „Samo par godina za nas“ 1988. godine, članovi benda dobili su vest o događaju koji se odigrao tokom prethodne koncetne turneje, a koji je, prema verovanju nekih koji su im bili bliski u to vreme, potpuno odredio njihove sudbine….
„… Tih dana stigle su loše vesti iz Skoplja. Posle jednog koncerta 1987. godine, bend nije imao obaveza pa je ostao u Skoplju na okultnoj žurci napravljenoj u njihovu čast. Žurka je trajala tri dana. Prva dva dana prošla su u alkoholu i drogama, trećeg dana je na red došao grupni seks. Onda je od posledica side umro neko ko je učestvovao sa njima. Shvatili su da su najverovatnije i sami zaraženi. Par godina za nas govori o tome. Ćirić se seća da se Magi tokom snimanja bubnjeva i basa neprekidno konsultovala sa Milanom oko pojedinih reči. Na kraju su zajedno definisali konačne verzije stihova…“
Za pesmu „Par godina za nas“ uvek se mislilo da predstavlja proročki pogled na vreme koje će doći, da nosi „predosećaj nadolazećih političkih i socijalnih tragedija koje će zahvatiti Jugoslaviju početkom devedesetih godina“. Kad ono…
[adsenseyu4]
Ali, i za „Oči boje meda“ se mislilo da je ljubavna pesma, a kasnije je ispalo da je u pitanju sleng heroinskih zavisnika koji je njima jako dobro poznat. O tome je pisao i Vesić u pomenutoj knjizi
M. J., sada pokojni legendarni narkoman s Voždovca, korio me je što sam toliko glup da verujem da je pesma Oči boje meda ljubavna. Nego o čemu je?
„O horsu, budalo. Oko boje meda je kašika u kojoj se kuva hors.“
Nisam to znao. Nisam znao ni da se hors kuva. Nisam ništa znao o tome. Nisam se nikad ubo. Vena je jedan sasvim mazohistički akt. Nema sado-mazo odnosa kao što je odnos igle i vene, i kao što je odnos dilera i narkomana. Heroin u veni, to je mazohizam u obliku koji zastrašuje.
Ipak, neosporno je da je ovo priča o grupi talentovanih i kreativnih ljudi koji su svoje živote, očigledno, položili na oltar svoje umetnosti. Ako su nas za nešto i obmanuli svojim radom, onda su te obmane očigledno bile veoma slatke i neophodne.
Takođe se ne može osporiti da su albumi EKV-a zaista imali proročki karakter – mrak nas je progutao, ljubav nas nije spasila i imali samo par godina za nas.
Dejan Katalina (espreso.rs)
