Rusko Carstvo je, kao i svako drugo, živelo po zakonima svoga vremena i prema svojim mogućnostima, na temelju univerzalne nadnacionalne ideje. Kao sve moćne države, privlačilo je veliki broj stranaca. Jedni su boravili u njoj privremeno, dok su bili u službi, a drugi su se trajno nastanjivali i rusificirali.
Brojni istaknuti ruski generali su bili stranci koji su sagradili karijeru u ruskoj vojsci i to nije bila retka pojava. Mnogi proslavljeni ruski generali bili su nemačkog porekla. Radi napredovanja u službi nisu morali da menjaju ni svoja verska uverenja ni nacionalnu pripadnost. Kao i ostali, služili su samodržavlju i Ruskom Carstvu.
[adsenseyu1]
Vincingerod – austrijski i ruski general i prvi ruski partizan
Ferdinand von Vincingerod poticao je iz stare tiringijske poodice. Bio je stanovnik Hesen-Kasela u čiju je vojsku i stupio. Nakon toga, 1790., kao dobrovoljac prelazi u austrijsku vojsku s kojom ratuje protiv jakobinaca u Holandiji. Nakon sedam godina službe u austrijskoj vojsci prešao je kao dobrovoljac u rusku službu gde je, kao ađutant, dodeljen knezu Konstantinu Pavloviču s kojim je prošao Italijansku kampanju 1799. Zbog svojih sposobnosti brzo je napredovao i već je 1802. stigao do čina general-ađutanta.
Vincingerod je učestvovao u ratovima protiv Napoleona u ruskoj i austrijskoj službi. Bio je zajedno sa Kutuzovim u pohodu 1805. Od 1809. je ponovno u austrijskoj vojsci s kojom učstvuje u bici kod Asperna u maju iste godine. Vincingerodu je u ovoj bici zdrobljena noga.
Kada je pala Habzburška Monarhija, ponovo je prešao u rusku službu 1812., gde je ratovao u Otadžbinskom ratu. Vincingerod je bio prvi istaknuti partizan u Otadžbinskom ratu, iako zbog svog nemačkog porekla nije toliko popularizovan kao čuveni Denis Davidov. Najuspešnija partizanska akcija mu je bio iznenadni napad na Vitepsk 19. avgusta, kada je zarobio više od 800 francuskih vojnika.
[adsenseyu1]
Sledeći važniji njegov zadatak bio je da prepreči put Napoleonovim trupama prilikom odstupanja u oktobru. Čuvši od obaveštajaca da je Napoleon naredio da se Kremlj digne u vazduh, Vincingerod je pošao na pregovore, nakon čega je zarobljen, a zamalo i streljan. U francuskom zarobljeništvu je ostao do zapadnih granica gde ga je, između Vilna i Minska, oslobodio Černjiševljev partizanski odred.
Zatim je učestvovao u većem broju bitaka 1813. na evropskom ratištu, kao i u kampanji 1814. godine. Istakao se kao komandant savezničke konjice kod Licena. Zbog istrošenog zdravlja i ranjavanja Vincingerod nije dugo poživeo. Umro je 1818. u Visbadenu gde je otišao na lečenje.
General Benigsen – vojskovođa, mason i pobunjenik
Leontij Benigsen je potomak ugledne nemačke pordice iz Hanovera. Rođen je 1745. godine. Od malih nogu se usmeravao ka vojnom obrazovanju. Već je sa 14 godina stupio u službu vojske Hanovera. Borio se u Sedmogodišnjem ratu na strani Prusije i Velike Britanije. Sledeća stanica u vojničkoj karijeri bila mu je Rusija, u čiju je vojnu službu stupio 1773. godine. Rusko Carstvo je često ratovalo, tako da su i mogućnosti za napredovanje u oficirskoj karijeri bile veće nego u Hanoveru.
Benigsen se proslavio u Rusko-turskom ratu (1787.) pri zauzeću tvrđava Očakova i Bandera. U to vreme je već imao čin pukovnika i komandovao je Izjumskim konjičkim pukom. U Rusko-poljskom ratu 1792. godine komandovao je letećim konjičkim odredom. Učestvovao je u bitkama kod Liniška, Solame 1794. i zauzimanju Derbenta 1796 u ratu sa Persijom.
Benigsen je bio istaknuti mason još u Hanoveru. Svoje masonstvo je nastavio u Rusiji gde je učestvovao u osnivanju lože „Otvorenog srca“. U vreme prevrata i ubistva cara Pavla I bio je jedan od istaknutih pobunjenika. Zajedno s ostalim pobunjenicma ušao je u carevu sobu 11. marta 1801. godine. Ipak, po njegovim sećanjima, samom činu ubistva nije prisustvovao.
Najteže bitke su tek predstojale. Nastupala je epoha Napoleonovih ratova. Prva bitka je bila kod Pilutska 1806. protiv Žan Lana, jednog od najtalentovanijih maršala Francuske. Benigsen je u ovoj bici imao dvostruko više ljudstva, a bitka je završena bez pobednika. Za vreme potpune dominacije francuske vojske ovo se smatralo velikim uspehom. Za ovu bitku je dobio orden Sv. Ane drugog reda. Sledeće godine Benigsen je doživeo vrhunac svoje vojničke karijere u bici kod Ejlaua, gde mu je suparnik bio sam Napoleon. Bitka je završena nerešeno sa uporedivim gubicima, a sam Napoleon prvi put u svojoj karijeri nije uspeo da dobije odlučujuću bitku, pretrpevši pritom ozbiljne gubitke. Međutim, u leto 1807. Benigsen je pretrpeo poraz kod Fridlanda od Francuza koji su ovoga puta bili brojni ali su ipak i u ovoj bici podneli teške gubitke. Rat na istoku protiv Rusije umnogome je bio teži nego u prethodnom Napoleonovom „blickrigu“ po Evropi.
[adsenseyu4]
Tokom Otadžbinskog rata protiv Napoleonovog pohoda učestvovao je u pravljenju planova za bitku kod Borodina kao načelnik štaba. Ova epizoda njegove karijere nije visoko ocenjena. Najveći sukob u vojsci imao je sa Barklajem de Tolijem po pitanju strategije. Benigsen je predlagao da se pre Moskve Francuzima pruži još jedna presudna bitka ali ovaj plan je odbačen. U nastavku rata komanduje trupama prilikom progona Napoleonove vojske u bici kod Tarutina gde je ranjen.
Nakon oporavka od ranjavanja učestvuje u formiranju rezervne vojske u Poljskoj koja se priključila bici kod Lajpciga („bitka naroda“) u kojoj je Benigsen učestvovao. Nakon pobede kod Lajpciga redom padaju tvrđave Torgau, Virtemberg, Magdeburg i Hamburg. Ratom Šeste koalicije završena je Benigsenova ratna karijera. Dobio je još nekoliko visokih odlikovanja i ostao je na službi do 1818., nakon čega je dobio odobrenje da se vrati u svoj rodni Hanover. Benigsen je pred kraj života oslepeo. Umro je 1826. godine u 81. godini života.
General Dibič Zabalkanski
Ivan Dibič Zabalanski bio je poznati ruski vojskovođa nemačkog porekla. Dibič je poreklom bio Nemac iz Šlezije koji je prvo vojno obrazovanje stekao u Berlinskom kadetskom korpusu da bi se 1801. godine preselio u Petrograd gde je nastavio s vojnom karijerom. Nastavio je stopama svoga oca koji je takođe služio u ruskoj vojsci od 1791. kada je napustio prusku službu. Dibič je počeo službu u znamenitom Semjonovskom puku.
[adsenseyu4]
Ratno iskustvo je stekao u epohi ratova s Napoleonom. Učestvovao je u bitkama kod Austerlica (1805.) i Heilsberga (1807.) gde je došla do izražaja njegova hrabrost. Tokom Otadžbinskog rata 1812. nalazio se u korpusu pod komandom grofa Vitgenštajna, gde se istakao u borbama za Polock. Nakon proterivanja Napoleona iz Rusije, Dibič se s ruskom vojskom kreće ka Francuskoj i učestvuje u više bitaka. Dobro se pokazao u borbama za Drezden, Lajpcig 1813. i borbama za La Terom i Arsi sir Ob 1814.
Nakon završetka ratova protiv Napoleona, njegova karijera kreće se uzlaznom ptanjom. Od 1814. do 1823. nalazio se na dužnosti načelnika štaba 1. armije, da bi 1824. bio postavljen za načelnika Glavnog štaba. Dibič je bio u izuzetno dobrim odnosima s Aleksandrom I, a zvanje general-ađutanta dobio je 1818. Neprekidno je bio uz cara do njegove smrti u Taganrogu 1825. Nastavio je lojalno da služi samodržavlju do kraja, a u ulozi zaštite monarha istakao se kao jedan od glavnih aktera razbijanja zavere dekabrista čime je zadobio poverenje Nikolaja I.
Zašto je bio Zabalkanski?
U novoj kampanji na Balkanu protiv Turaka Dibič je dobio dužnost komandanta vojske koja je nastupala. Sa ne tako velikim snagama je kod Kulevče slomio brojniju osmansku vojsku kojom je komandovao Rašid Mehmed Paša i zaobišao glavninu turskih snaga. Kulevčenska pobeda dala je mogućnost ruskoj vojsci da se probije ka Jedrenu zaobilazeći preko roga Stare Planine glavni garnizon tvrđave Šumen. Dibičev „blickrig“ do Jedrena brzo je doveo do Jedrenskog mira, pogodnog za Rusiju, potpisanog 2. septembra 1829. godine.
Dibič je pisao caru Nikolaju I: „Balkan, koji je bio nepristupačan toliko vekovao, pređen je za tri dana i pobedonosna zastava Vašeg Veličanstva razvijena je nad zidinama Mesembrije, Ahiole i Burgaza, među stanovništvom koje dočekuje naše junake kao oslobodioce i braću!“
Car je Dibiča za uspešnu kampanju nagradio titulom „Zabalkanski“, nakon čega mu je dodeljen čin general-feldmaršala.
Najteži vojni ispit Dibič će imati prilikom gušenja velikog ustanka Poljaka koji se poklopio s turbulentnim razdobljem u istoriji evropskog kontinenta, naročito julskom revolucijom u Francuskoj. Dibič je obećao da će pobunu ugušiti jednim udarcem, međutim, to se nije dogodilo, jer je pobuna Poljaka nadmašila sva očekivanja i na vrhuncu moći dosezala broj od oko 150.000 pobunjenika u raznim fazama. Prva veća bitka u kojoj je Dibič vodio rusku vojsku kod Gročova završena je nerešeno, a poljski gubici nisu bili kritično veći od ruskih. Poljaci su se pokazali kao tvrđi orah od osmanske vojske. Nakon propale ofanzive na Varšavu, u nekoliko gubernija je proglašeno vanredno stanje, a rat se pretvorio u višemesečnu klanicu. General Dibič nije dočekao pobedu nad poljskim pobunjenicima ali je povratio svoju ratnu reputaciju pobedom kod Ostrolenke u maju 1831., razbivši poljsku vojsku pod komandom Jana Skrzineckog. To je bila Dibičeva poslednja pobeda. Samo tri dana nakon nje umro je od kolere. Njegovi posmrtni ostaci prebačeni su na luteransko volhovsko groblje u Peterburg.
(hr.rbth.com)
