Francišek Honiok, prva žrtva Drugog svetskog rata, dugo je bio zaboravljen. Za njegovu smrt je bio odgovoran Alfred Naujoks – koji je posle rata ostao nekažnjen.
Jedan tamni automobil se 30. avgusta 1939. oko podne zaustavio pred restoranom Jercombek u Lubju u Gornjoj Šleziji.
„Dvojica civila koje nikada pre nisam videla su zajedno sa starešinom lovaca M.-om ušli u našu gostionicu. Seli su za jedan sto i od Helene naručili dve čaše piva“, ovo sećanje gostioničarke je objavio magazin Špigel 1979.
„U međuvrenu sam završila ručak i poslala sa Helenu da pozove našeg 18-godišnjeg sina Fridhelma. Helena se vratila i ispričala mi da je M. poslao Fridhelma po Honioka. Bila sam ljuta jer je M. poslao mog sina nekuda, a da me prethodno nije pitao za dozvolu da to učini“.
Fridhelm je pokucao na pogrešna vrata i vratio se bez Francišeka Honioka.
„Nakon desetak minuta, došao je inspektor (jedan od dvojice neznanaca) vodeći jednog onižeg muškarca starog, kako sam procenila, oko 30 do 40 godina“, priseća se gostioničarka. „Inspektor je tog čoveka držao za rukav. Ovaj je delovao baš zatečeno“.
Nacisti su te mrtve zvali „konzerve“
„Fireru je potreban razlog za rat“, rekao je šef službe bezbednosti Rajnhard Hajdrih u agvustu 1939. Plan je bio jednostavan: Nemci treba da inceniraju niz upada preko granice koje su navodno izveli Poljaci.“
Najvažniji od tih insceniranih incidenata bio je napad „poljskih ilegalaca“ na nemački radio u Glivicama (nemački: Glajvic) u Gornjoj Šleziji. „Ahtung! Ovde Glajvic. Radio-stanica se nalazi u poljskim rukama“: nacisti su hteli da ove reči obiđu svet. U stvarnosti se iza čitavog napada nalazila jedna SS-jedinica koju je predvodio Alfred Naujoks.
„Laž koja je tako konstruisana, oduzima dah“, kaže istoričar Florijan Altenhener za Dojče Vele. On je autor knjige „Čovek koji je počeo Drugi svetski rat. Alfred Naujoks: falsifikator, ubica, terorista“.
„S druge strane, moramo se zapitati zašto se taj režim ne pouzdaje u svoju moć, već hoće da stvori utisak da dela moralno tako što nemački ofanzivni rat mora da pravda kao odbrambeni rat. To je čudno shvatanje snage.“
Akcija sa radio-stanicom je propala iz tehničkih razloga. Propagandna poruka je mogla da se čuje samo na malom području oko Glivica. U Berlinu je nisu čuli. U radio-stanici je tako ostao leš jednog od navodih „poljskih napadača“. Nacisti su ga cinično zvali „konzerva“. Bezimeni mrtvac je bio Francišek Honiok – onaj po kojeg je bio poslat mladi Fridhelm.
Naujoks je odbacivao svaku odgovornost za smrt Honioka.
„Bio je to politički zadatak koji je izvršen po naređenju“, izjavio je od 1963. u intervjuu za Špigel.
Nekoliko sati posle insceniranog incidenta u Glivicama izvedena su još dva fingirana napada: na jednu šumarsku kuću u Bičini i na jednu graničnu postaju u Stodolu. I tamo je bilo „konzervi“ – ovaj put se radilo o zatočenicima iz koncentracionog logora Zaksenhauzen.
„Poljska je noćas prvi put pucala na našoj teritoriji. Od 5:45 paljba se uzvraća“, najavio je Hitler 1. Septembra 1939. Pogrešio je za sat vremena, ali to nije bilo bitno. Novine, pre svega organ NSDAP Folkišer beobahter ogorčeno su komentarisali poljske „napade“. Propagandna laž je ispunila svrhu: Nemačka navodno nije imala drugog izbora do da se brani.
Savršena žrtva
Osamdeset godina kasnije, sedimo u bašti porodice Honiok u Gornjoj Šleziji: Marija, udovica Pavela Honioka, koji je bio Francišekov nećak, njen unuk Damijan, njegova partnerka Monika i ja, reporterka DW. Marija dugo posmatra Francišekovu sliku.
„Ima zaliske kao tvoj deda“, kaže potom Damijanu.
O Francišeku znaju vrlo malo. Prodavao je poljoprivredne mašine, bio nemački državljanin, gajio velike simpatije za Poljsku. Čak je učestvovao u jednom od tri šleska ustanka u kojima su žitelji Šlezije tražili povratak te provincije u sastav Poljske. Zna se i da je prisustvovao prvom Kongresu Poljaka u Nemačkoj.
„Moj suprug je pričao da su roditelji šaputali kada su govorili o njemu, i da su deca tada morala da izađu iz sobe. Bojali su se“, seća se Marija. Najpre Gestapoa, potom Sovjeta, pa onda poljskih službi bezbednosti.
„Znam da je moj otac, Francišekov brat, uvek bio ponosan na njega“, rekao je Pavel Honiok 2009. britanskim novinarima, jedinim koji su do tada bili posetili porodicu da bi saznali nešto o njegovom stricu. Telegraf je posle tog susreta objavio jedan članak sa Francišekovom fotografijom – jedinom koja još postoji. Na čelu se jasno vide zalisci.
„On je dugo bio tabu-tema. Kao da su se svi plašili da će otvoriti Pandorinu kutiju. Moj deda je tek kasnije pokušao da stekne pregled nad događajima, ali nije uspeo“, kaže Damijan. Pavel Honiok je umro 2014. godine.
Danas Damijan i Monika tragaju za prošlošću. Papira – nema. Rat je sve uništio. Zahvaljujući knjizi rođenih u Berlinskom arhivu, bar su saznali da hje Francišek (Franc) Honiok rođen 28. Marta 1899, a ne 1898. godine.
Franc ili Francišek? Nemac ili Poljak? Ta pitanja odslikavaju koplikovanu sudbinu Šlezije.
Naujoksov „avanturizam“
U karijeri Alfreda Naujoksa Glivice su bile samo jedna od mnogih „akcija“ u službi nacističkog režima. Ovom ortopedskom mehaničaru se pripisuje, između ostalog, otmica dvojice oficira britanske tajne službe u Holandiji, falsifikovanje britanskih banknota, „antiterorističke akcije“ protiv pokreta otpora u Danskoj. A tu su i tri ubistva – među kojima je i Honiok. Naujoks je osuđen samo jednom – 1949. u Danskoj, najpre na 15 godina zatvora, a u drugoj instanci na pet godina. No, već u junu 1950. je pušten na slobodu.
Naujoks se vratio u svoj rodni grad Kil, a kasnije se preselio u Hamburg. Oženio se po četvrti put, vodio građanski život i pričao o svom „avanturizmu“, kako je to formulisao istoričar Altenhener.
„Naujoks je jedan od malobrojnih nacističkih počinilaca koji je svoje priče pričao javno. O njemu su pisani članci, često u nastavcima u ilustrovanim časopisima. To je tako moglo jer su stvari o kojima je pričao bile obavijene velom avantura, priča iz rada tajnih službi. A javno ogorčenje je tada bilo drukčije kada je govorio o ubistvima, na primer, onima koje je počinila njegova operativna grupa“.
Godine 1961, Gerhard Klajn je na jednom filmskom festivalu prikazao film „Slučaj Glajvic“ koji se oslanjao pre svega na Naujoksove iskaze u Nirnbergu. U Saveznoj Republici Nemačkoj je on prikazivan samo u filmskim klubovima. U jednoj trgovačkoj školi i Hamburgu je čak trebalo da bude održana jedna priredba „uz ljubazno učešće Naujoksa“. Školske vlasti u to sprečile u poslednjem minutu. No, državno tužilaštvo je otvorilo istragu protiv njega – bio je to već peti pokušaj da on u Nemačkoj bude pozvan na odgovornost. Uzalud, jer je 1966. umro.
Postupak je preuzelo državno tužilaštvo u Diseldorfu gde je živeo bivši Naujoksov vozač. Postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza, ali je zahvaljujući njemu utvrđen identitet Francišeka Honioka. Posle tri decenije je žrtva koju su nacisti zvali „konzerva“ ponovo dobila svoje ime.
Na osamdesetu godišnjicu „provokacije u Glajvicu“ 31. avgusta, porodica Honiok prvi put pozvana u Glivice, na komemoraciju Francišeku, prvoj žrtvi Drugog svetskog rata.
(DW)
