Amazija (takođe nazvana Pangea Proksima), je superkontinent koji će se formirati u budućnosti.
Međutim, već smo na pola puta dugog procesa formiranja Amazije. Periferije Australije su polako počele da se sudaraju sa Azijom, dok se afrički kontinent kreće ka Evropi.
Naučnici predviđaju da će Arktički okean i Karipsko more nestati, a Azija će udariti u Ameriku formirajući superkontinent koji će se protezati kroz veći deo severne hemisfere.
[adsenseyu1]
Malo drugačiji scenario predlaže Kristofer R. Skotezi, geolog i paleogeograf (sada penzionisani nastavnik na Teksaškom univerzitetu u Arlingtonu). On predviđa da će se Atlantik, a ne Pacifik, zatvoriti, ponovo povezati istočnu obalu Severne Amerike sa Afrikom i formirati „Pangea Proksima“ (Amaziu).
On veruje da je prilično verovatno da će se Australija sudariti sa Azijom za 50 miliona godina, i da će se Afrika postepeno kretati ka Evropi, čineći Atlantski okean mnogo većim nego što je danas.
Dakle, to znači da će svi kontinenti biti povezani.
U evidenciji naše planete, u protekle 2 milijarde godina postojala su tri superkontinenta. Najstariji od njih bio je superkontinent, Nuna (pre otprilike 1,8 milijardi godina). Rodinija je bio drugi kontinent i postojao je pre oko milijardu godina. Možda je najpoznatiji najnoviji, Pangea, koji je postojao pre oko 300 miliona godina i počeo da se razbija pre oko 180 miliona godina.
Superkontinenti se formiraju i postoje više ili manje od 100 miliona godina i onda se raspadaju. Zatim se ponovo formiraju, stvarajući komade kako bi započeli novi ciklus.
Dugo su postojale naučne spekulacije o stalnom kretanju kontinenata.
Pre jednog veka, Alfred Vegener (1880-1930), nemački polarni istraživač, geofizičar i meteorolog, bio je prvi koji je pokušao da naučno dokaže ta kretanja.
Vegener je proučavao važne sličnosti između okamenjenih ostataka životinja i biljaka na kontinentima, koji su bili razdvojeni okeanima. On je verovao da to može biti dokaz da su te vrste postojale na ovim kontinentima, koji su ranije bili međusobno povezani.
Prema Vegeneru, nije slučajno da Afrika i Južna Amerika izgledaju kao dva gigantska komada slagalice.
U to vreme, niko nije bio posebno zainteresovan da započne istraživanje fokusirajući se na kontinentalna kretanja naše planete.
20 godina kasnije, Mari Tarp (1920–2006), američki geolog i okeanografski kartograf, je u partnerstvu sa Brusom Hezenom 1950. godine stvorio prvu naučnu mapu dna Atlantskog okeana 1950. g. Tarpov rad je otkrio detaljnu topografiju i višedimenzionalni geografski pejzaž dna okeana. Njen rad je takođe otkrio prisustvo kontinuirane pukotine u osi Srednjoatlantskog grebena, uzrokujući promenu paradigme u nauci o zemlji koja je dovela do prihvatanja teorija tektonskih kretanja ploča i kontinentalnog kretanja.
Jednostavno govoreći, Tarp je jasno stavila do znanja da su veliki planinski lanci pronađeni ne samo na kopnu, već i pod vodom. Slične planine su ležale i u dubinama drugih okeana i pomogle su da se shvati kako se oblikuje površina Zemlje.
[adsenseyu4]
Sada znamo da se kontinenti kreću neprekidno i ništa ne sugeriše da će se ovaj proces zaustaviti.
Ako je Skotezisova teorija tačna, verovatno je da je jedan ogroman kontinent na našoj planeti na putu.
Vredi napomenuti da je Skotezisovo ime za Amaziju „Pangea Ultima“ i to ime izgleda pogrešno. Ime bi moglo značiti da će to biti poslednji superkontinent u dugoj istoriji stvaranja kontinenta na Zemlji. Proces kretanja kontinenta traje veoma dugo i ništa ne ukazuje da će se zaustaviti kada se konačno formira Amasia.
„… U stvarnosti, sledeći superkontinent će se raspasti i mnogi drugi superkontinenti će se ponovo formirati pre nego što se Zemlja uništi …“, piše Ted Nild u svojoj knjizi „Supkontinent: Deset milijardi godina života naše planete“.
Webtribune.rs
