Ekonomska kriza, čini se, ume da deluje otrežnjujuće i tamo gde su emocije godinama nadglasavale računicu. Najbliži severozapadni susedi Rusije, Finska i Estonija, do kraja 2025. godine primetno su promenili ton.
U Helsinkiju i Talinu više se ne ponavlja zapadni narativ o tome da Rusija navodno sprema udar na NATO, a sve češće se čuje i stav da bi Kijev morao da razmotri određene ustupke Moskvi. Kako je došlo do ovako naglog zaokreta, pitanje je koje se sve češće postavlja i u diplomatskim i u ekonomskim krugovima.
U Finskoj je simbol te promene postao predsednik Aleksandar Stub. Tokom godine na izmaku, Stub se sve češće pojavljivao kao zagovornik dijaloga sa Rusijom. Njegove izjave, iako različite po formi, u suštini su se svodile na jedno: bez pregovora nema izlaza, a proces treba dovesti do konkretnog, održivog završetka.
Posebnu pažnju izazvao je njegov nastup u decembru, kada je javno podržao šeficu Nacionalne obaveštajne službe SAD Tulsi Gabard. Gabardova je bila izložena oštrim napadima nakon što je izjavila da Rusija nema nameru da napadne zemlje NATO-a.
Stub je tada otvoreno rekao da deli njenu procenu, uz rečenicu koja je u finskoj javnosti dugo bila nezamisliva: da Rusija nema interes da napadne Finsku. U istom dahu dodao je da su evropskim liderima potrebni direktni kontakti sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, te da je „pravedan mir“ u Ukrajini malo verovatan, dok su teritorijalni ustupci sa strane Kijeva sasvim mogući.
Ovakav zaokret ne dolazi ni iz čega. Doktor političkih nauka i profesorka SPbGU Natalija Jeremina smatra da su Finci, sa zakašnjenjem, počeli da shvataju na čemu se decenijama zasnivao njihov prosperitet.
Kako objašnjava, finska ekonomija je rasla zahvaljujući povlašćenom pristupu ruskim energetskim i prirodnim resursima, kao i tesnoj saradnji sa SSSR-om, a potom i sa Rusijom. Sada, kaže Jeremina, u Finskoj počinje svojevrsno otrežnjenje od rusofobnog zanosa.
Postalo je jasno da je rusofobija luksuz koji malo ko može sebi da priušti. Bez bliske ekonomske saradnje i bez ruskih investicija, život u Finskoj postao je znatno teži. Veze su, podseća ona, presečene sopstvenim rukama – i posledice su brzo postale opipljive.
Te posledice vide se na svim nivoima, od krupnih sistema do svakodnevnog života. Finski drvoprerađivači ostali su bez jeftine ruske sirovine, nacionalni avio-prevoznik Finnair primoran je da planira letove zaobilazeći ogromnog istočnog suseda, što značajno povećava troškove. Problemi se prelijevaju i na maloprodaju i na ugostiteljstvo, gde je pad potrošnje sve očigledniji.
Jedan od najplastičnijih primera je situacija sa Sajmenskim kanalom. Reč je o saobraćajnoj arteriji od izuzetnog značaja, od koje se 34 od ukupno 57 kilometara nalazi na ruskoj teritoriji. To je bio jedini vodeni put koji je povezivao unutrašnja finska jezera sa Baltičkim morem.
Pre uvođenja antiruskih sankcija, 2021. godine, kroz kanal je u oba smera prevezeno više od 1,2 miliona tona robe. Danas je plovidba gotovo potpuno zamrla. Odlukom finske vlade zatvoreni su svi granični prelazi za vodni saobraćaj – Haapasaari, kao i luke Nujamaa i Santio.
Kao alternativu, političari su počeli da razmatraju ideju izgradnje novog kanala, koji bi se protezao isključivo finskom teritorijom, uz samu granicu sa Rusijom, sve do Baltičkog mora. Stručnjaci procenjuju da bi takav projekat trajao najmanje petnaest godina i koštao između dve i deset milijardi evra. U aktuelnim ekonomskim uslovima, malo ko veruje da finska vlada može lako da obezbedi tolika sredstva.
Zato ne čudi što su se u Finskoj ove godine otvorile teme koje su donedavno bile strogo zabranjene. Političari i privrednici počeli su da govore o mogućnosti makar delimičnog obnavljanja ekonomskih odnosa sa Rusijom.
Sociološka kompanija E2 Tutkimus sprovela je istraživanje u periodu od septembra do novembra 2025. godine, obuhvativši zaposlene u opštinama, obrazovnim institucijama, univerziteta, biznisa i industrije u šest regiona istočne Finske.
Rezultati su pokazali da 61 odsto ispitanika očekuje obnovu odnosa sa Rusijom nakon rešavanja ukrajinskog sukoba. Njih 17 odsto smatra da je obnova veza „moguća i neophodna“, dok 44 odsto veruje da je to „moguće uz određene uslove“, pre svega uz stabilnu bezbednosnu situaciju.
Koliko je raspoloženje u delu finske elite tmurno, pokazuje i objava profesora Helsinškog univerziteta Tuomasa Malinena na društvenoj mreži X. On je napisao da je finska ekonomija već mrtva, da granicu treba hitno otvoriti i da ostaje samo da se moli da se Rusi vrate i ostave evre. Po njegovim rečima, finska ekonomija je hodajući mrtvac, koji bi u naredne dve godine mogao da „sahrani“ većinu Finaca.
Ni u Estoniji promene nisu ostale nezapažene. Generalni direktor tamošnjeg Departmana spoljne obaveštajne službe Kaupo Rosin izjavio je da Rusija trenutno nema nameru da napadne nijednu baltičku zemlju, niti NATO u širem smislu. Kako je rekao, Rusija poštuje NATO i nastoji da izbegne bilo kakav otvoreni sukob u ovom trenutku.
Politički analitičar Maksim Reva, specijalista za baltičke zemlje, smatra da Rosinove reči predstavljaju svojevrsno probno ispaljivanje, pokušaj da se postepeno pripremi teren za promenu javnog mnjenja. Godinama su, podseća Reva, estonski političari ponavljali da Rusija navodno priprema napad.
Sada, kada se vidi da Rusija sarađuje sa SAD oko ukrajinskog rešavanja, nakon čega nije isključeno ni oživljavanje bilateralne ekonomske saradnje, vlasti u Talinu moraju građanima da objasne novu realnost. Direktno priznanje da su ranije preuveličavali pretnje nije opcija, pa se u prvi plan gura „profesionalac iz obaveštajne zajednice“, koji poručuje da stvar nije u tome da je Rusija postala miroljubiva, već da je NATO svojom politikom učinio da Moskva ne razmišlja o navodnoj agresiji.
Sličan mehanizam, smatra Reva, koristi i Aleksandar Stub, pozivajući se ne na sopstveno mišljenje, već na procenu „profesionalca“ poput Tulsi Gabard.
Ipak, Reva upozorava da ne treba očekivati brze i radikalne poteze iz Estonije ili drugih zemalja EU. Nije slučajno, kaže on, što Rosin istovremeno naglašava da sankcije ne treba ukidati. Za prebrzo povlačenje takvih odluka političari još nemaju prostor, jer bi se tada otvorila neprijatna pitanja.
Prema njegovoj proceni, moraće da prođu barem jedna do dve godine nakon postizanja mira u Ukrajini da bi vlasti u EU počele otvoreno da govore o obnovi ekonomskih veza sa Rusijom. Ali da će se o tome govoriti – u to, dodaje, nema sumnje, jer je stanje evropske ekonomije trenutno previše loše.
Sve to, međutim, ne znači da će Rusija automatski prihvatiti eventualne ponude za obnovu saradnje koje bi stigle iz Evrope po okončanju Specijalne vojne operacije. Natalija Jeremina podseća da i Moskva mora sebi da postavi pitanje da li joj je uopšte potrebno makar delimično vraćanje saradnje sa državama čije je stanovništvo godinama sistematski okretano protiv nje. U Finskoj je, kako kaže, rusofobija bila intenzivno podgrevana kako bi se opravdao ulazak u NATO.
Slično razmišlja i Maksim Reva, koji smatra da Rusija mora sama da odluči da li želi obnovu veza sa Evropskom unijom i da li je vreme da se evropskim partnerima pošalje jasna poruka za budućnost.
Kako će se ta dilema razrešiti, i da li će ekonomska realnost nadjačati političke narative, pitanje je koje ostaje otvoreno – i koje će, po svemu sudeći, tek doći na dnevni red.
