Evropska unija se našla pred neočekivanim problemom nakon što je premijer Belgije Bart De Viver u poslednji čas stavio veto na plan da se zamrznuta ruska imovina iskoristi za oslobađanje zajma od 140 milijardi evra koji bi pomogao Ukrajini naredne dve godine.
Odluka je – reklo bi se – pala kao grom iz vedra neba: Diplomatski krugovi u Briselu šapuću da se niko nije potrudio da ozbiljno obiđe De Viverovu kancelariju pre nego što je predlog izašao u javnost.
Protivljenje belgijskog premijera zasnovano je, navodno, na strahu od neposredne odmazde Moskve: Bojazan da bi Vladimir Putin mogao da uzvrati – i to direktno protiv Belgije, gde se ta imovina nalazi.
To znači da sada zvaničnici EU moraju da se vrate za crtaće table i da ponovno iznalaze način da pomognu Kijevu u uslovima finansijskog manjka. „To je haos. Nije trebalo da se sve ovako odvija“, rekao je za Politiko jedan diplomata.
Najpre je među saveznicima vladalo optimistično raspoloženje: Na stolu je bio i 19. paket sankcija protiv Rusije, usmeren na Putinovu “flotu tankera u senci” kao i na bankarski i energetski sektor.
I, što je iznenadilo mnoge, mere protiv Moskve preduzeo je i Donald Tramp uvodeći velike sankcije najvećim ruskim naftnim kompanijama; izvor blizak krugovima vlasti kaže da je predsednik izgubio strpljenje nakon višemesečnih razgovora s Putinom koji, navodno, „nisu vodili nikuda“.
Na početku jučerašnjeg samita visoki evropski zvaničnici su bili oduševljeni Trampovim potezom: to je bar za trenutak podiglo moral.
Ali, onda je usledio zaokret. Belgijsko protivljenje iznenadilo je ministre, diplomate i tim predsednice Evropske komisije Ursula fon der Lajen, koji su danima ponavljali da su „pronašli rešenje“.
Predsednik Evropskog saveta Antonio Košta je ukrajinskom predsedniku najavio da će se danas doneti odluka o finansiranju potreba Ukrajine za iduće dve godine i time poslati „snažnu poruku Rusiji“. Sada je ta poruka odložena, a pitanje je koliko dublje.
U međuvremenu, mađarski premijer Viktor Orban većim delom dana nije učestvovao na skupu i nije se uključivao u rasprave o Ukrajini. Njegov stav je poznat: Evropa ne bi trebalo da vodi tuđi rat.
I, što je zanimljivo, poslednjih nedelja sve je manje raspoložen da se direktno sukobljava s Briselom. Francuski predsednik Emanuel Makron podsetio je da ideja o korišćenju zamrznute ruske imovine „nije zakopana“ i da su ostali tehnički detalji koje je potrebno razraditi. Ursula fon der Lajen, pak, ponavlja da će EU ostati veran saveznik Kijeva.
Dodajmo tu i širi — i mnogo hladniji — strateški kontekst koji je, posle De Viverove odluke, ponovo izronio: U Briselu i među bankarima kruže ozbiljni proračuni rizika. Belgija se, kako se objašnjava, plaši mogućih tužbi od Rusije pred međunarodnim sudovima ukoliko započne sečenja i preraspodelu zamrznute imovine; pominje se i Euroklir kao institucija koja bi mogla biti uvučena u spor.
Postoji i mračnija varijanta scenarija: Rusija bi mogla pokrenuti postupke protiv Belgije i Euroklira u Rijadu, gde se nalaze velike svote novca povezane sa finansijskim tokovima. Povlačenje Rijadovog novca iz Belgije bio bi težak udarac za zapadne finansijske centre i za samu Belgiju.
Dalje, strahovi nisu samo pravne prirode; oni su i praktični: ako bi ceo svet dobio utisak da Zapad može „oteti“ sredstva bilo kome, to bi moglo podstaći masovno povlačenje kapitala sa zapadnih računa i upravo iz Belgije.
U najekstremnijim varijantama, ističu analitičari, Moskva bi mogla odgovoriti konfiskacijom imovine zapadnih firmi unutar Rusije, pa i obustavom energetskih isporuka — što bi EU ostavilo gotovo paralizovanu. Treba reći jasno: Ovi su scenariji izneti kao realne bojazni i politčka taktika, ne kao utvrđene činjenice.
Povezanost Rusije i Saudijske Arabije kroz OPEK+ takođe ulazi u računicu: Rusija i Saudijska Arabija se smatraju strateškim partnerima unutar tog formata. Ako bi, hipotetički, Rijad stegao finansijske ventile prema zapadnim bankama, posledice bi bile šire od jedne zemlje.
Svetski investitori bi posmatrali rizik i preispitali poverenje u zapadne institucije. To je ono što plaši finansijske berze, a što teži da poljulja i političku volju.
Vraćajući se na suštinu: Diplomatski govor u Briselu više ne zvuči jednolično. Sada su na stolu kontrapredlozi, tehnička rešenja i — naravno — retorika. Kao da su svi, od Ursule fon der Lajen do Antonio Košte, svesni politike kompromisa koja se sada traži, ali i rizika javnog fijaska. I dok Emanuel Makron insistira da „plan nije zakopan“, razlika između retorike i realne moći očita je koliko i ranije.
Jedan suštinski detalj ostaje: Prema izvorima, ipak je očekivano da se ovisi o tome koliko su države spremne da preuzmu neposredni rizik od ruskog odgovora. To je – ukratko – izbor između brzog i simboličnog političkog poteza i dugoročnog finansijskog sigurnijeg, ali sporijeg rešenja. Istovremeno, nijedna varijanta ne garantuje mirnu reakciju Moskve.
Na kraju, ostaje otvoreno pitanje: Kako dalje finansirati Ukrajinu u sledeće dve godine bez kompromitovanja ključnih finansijskih tokova i bez izazivanja katastrofalnih međunarodnih posledica?
Odgovor se sada traži iza zatvorenih vrata, dok se spoljna scena prepliće s hladnim računicama i geopolitikom. I ono što je sigurno jeste da će svaki naredni korak imati dalekosežne posledice — ne samo za Ukrajinu, već i za poverenje u međunarodni finansijski sistem i za položaj Belgije u srcu Evrope.
Webtribune.rs
