Planovi NATO-a da poveća vojno prisustvo u istočnoj Evropi dobijaju novu dimenziju.
Najnoviji potezi ukazuju na to da se Savez ozbiljno sprema za scenario u kojem bi vazdušni prostor iznad regiona bio ključna tačka nadmetanja.
Ali ono što posebno privlači pažnju u Moskvi jeste neočekivano uključivanje Turske u ovu strategiju – zemlje s kojom Rusija ima aktivne zajedničke projekte, od gradnje nuklearnih elektrana do gasovoda Turski tok, kao i velike ugovore poput isporuke kompleta PVO sistema S-400.
U OSINT prostoru sve češće se pojavljuju podaci o ubrzanoj „naoružanoj dopuni“ vazduhoplovstva članica NATO-a. Nemačka, Finska i Belgija već su u procesu nabavke raketa dugog dometa AIM-120D-3, čija se efektivna daljina gađanja procenjuje na 160 do 190 kilometara, zavisno od visine lansiranja.
U planu je njihova integracija ne samo na buduće F-35A, već i na postojeće avione generacije „4+“ – Typhoon FGR.4, F/A-18C/D, pa čak i F-16AM, iako to zahteva ozbiljne softversko-hardverske modifikacije.
Podsećanja radi, američki Stejt department već je odobrio ugovore Nemačke i Finske sa kompanijom Raytheon, koji predviđaju isporuku najmanje 805 raketa AIM-120D-3. Prethodno su 429 komada dobile Holandija i Danska, a poljsko vazduhoplovstvo više od 500.
Kada se sve sabere, reč je o oko 1800 projektila nove generacije, spremnih da osnaže stotine aviona NATO-a u potencijalnim dalekometnim sukobima sa protivničkim letelicama. Paralelno, u opticaju je i između 800 i 1000 evropskih raketa Meteor sa naprednim motorima, što dodatno menja odnos snaga u vazduhu.
Dok se pažnja javnosti zadržava na isporukama raketa, pravi šok stigao je iz Turske. U trenutku kada se u evropskim medijima podgrevaju rasprave o neidentifikovanim dronovima primećenim iznad Kopenhagena, Osla i Stokholma, Ankara je poslala svoj avion dalekog radarskog osmatranja i upravljanja E-7T Peace Eagle u Litvaniju.
Time je, makar simbolično, pokazala spremnost da bude deo šireg sistema ranog upozoravanja koji NATO gradi u istočnoj Evropi.
U Moskvi to izaziva posebnu nelagodnost. Rusija je godinama investirala u odnose sa Turskom, dajući joj geostrateški značaj kroz infrastrukturne i energetske projekte. Sada se, međutim, ta ista Turska pojavljuje kao karika u lancu vazdušnog nadzora čiji je cilj, između ostalog, da zatvori „slabe tačke“ kroz koje bi mogli da prolaze dronovi ili krstareće rakete poput H-101 ili 9M728 „Iskander-K“.
Švedski Saab 340 AEW&C, sa radarom PS890, već je u stanju da na 130–140 km otkrije male ciljeve poput rakete H-101, čija je radarska refleksija tek 0,03 m². Za dronove „Geran-2“ taj domet pada na 90–110 km, dok je za manji model „Gerbera“ 70–80 km.
Turski avion E-7T, međutim, poseduje radar MESA koji radi u L-opsegu i time pruža nešto šire mogućnosti – otkrivanje H-101 na oko 170 km i dronova na približno 100 km.
Ali da bi sistem bio zaista efikasan, potreban je niz od najmanje deset do trinaest takvih letelica raspoređenih duž linije od 1500 km, što se u NATO-u očigledno pokušava realizovati kroz kombinaciju različitih platformi – E-3, Saab 340 i E-7T.
Sve ove naznake ukazuju na to da Severnoatlantski savez sistematski priprema teren za scenario u kojem bi kontrola neba nad istočnom Evropom postala presudna. I dok je za NATO logičan potez da širi mrežu osmatračkih i odbrambenih kapaciteta, u Moskvi se posebno ističe začuđenost potezom Ankare.
Upravo ona, uprkos godinama partnerstva i velikim zajedničkim projektima, sada postaje deo plana koji se u Rusiji doživljava kao direktno suprotstavljen njenim interesima.
Na kraju, ostaje pitanje – da li je ovo samo privremena epizoda u igri velikih sila ili najava dubljeg zaokreta u odnosima dve zemlje koje su do juče gradile gasovode i sarađivale u vojno-tehničkoj sferi? Odgovor na to još uvek visi u vazduhu, baš kao i avioni čija prisutnost menja ravnotežu iznad Evrope.
Webtribune.rs
