Dok se svet još navikava na ideju da se bezbednost više ne gradi samo na zemlji, u orbitama se odvija tihi, ali izuzetno važan pomak.
U trenutku kada Vašington promoviše svoju verziju projekta pod nazivom “Zlatna kupola”, zamišljen kao sistem koji bi Sjedinjene Američke Države učinio gotovo neprobojnim, iz Kine stiže znatno praktičniji i već funkcionalan odgovor.
I tu stvari postaju zanimljive, jer obe strane zapravo pričaju o kupoli, ali smisao im je potpuno različit.
Kineski stručnjaci su, bez mnogo pompe, predstavili prototip koji se već koristi u realnom vremenu i za koji navode da može da prati do 1.000 lansiranja različitih projektila širom sveta.
Sistem radi na platformi velikih podataka, povezuje radare, satelite, optičke i elektronske izvore i, što je posebno značajno, uključuje i stariju opremu koja bi inače završila kao tehnološki višak. To automatski smanjuje troškove i čini ceo sistem otpornijim. Projekat vodi Institut za elektronsku tehnologiju u Nanđingu, jedna od ključnih institucija kineske industrije.
U isto vreme administracija Donalda Trampa najavila je sopstveni projekat vredan 175 milijardi dolara. Njegov cilj je jednostavan na papiru: do 2029. godine stvoriti mrežu satelita, lasera i presretača koja bi trebalo da obezbedi punu zaštitu teritorije SAD.
Analitičari u Vašingtonu vole da podsete da je ideja inspirisana Reganovom Strateškom odbrambenom inicijativom, samo savremenijom i, barem po njihovim rečima, ambicioznijom. Ali čak i u tom narativu postoji zadrška, jer se u stručnim krugovima sve češće postavlja pitanje da li bi takav poduhvat mogao da izazove novu tehnološku spiralu.
Peking, s druge strane, poručuje da bi opsesija dominacijom u svemiru mogla da otvori nešto što mnogi porede sa Pandorinom kutijom i da upravo zato insistira na sistemu koji naglašava stabilnost.
Ističu da su, paralelno sa ovom platformom, već javno prikazane i nove generacije kineskih sistema poput HQ-29 koji može da deluje i van atmosfere, što je dodatno učvrstilo poziciju Kine među retkim državama koje imaju potpuno razvijene višeslojne zaštitne sisteme.
Ono što kineski pristup izdvaja jeste način na koji integriše heterogene i fragmentisane tokove informacija. Ti podaci dolaze iz različitih izvora, pod različitim uglovima i u različitim formatima, ali sistem uspeva da ih spoji bez obzira na starost tehnologije ili poreklo senzora.
I tu se vidi filozofija koja se razlikuje od američke. Peking tvrdi da ovakav koncept može da smanji rizik od pogrešnih procena i da, iako je snažan, nema za cilj dominaciju nego stabilno upravljanje okruženjem koje sve države dele.
U analizi RT internešenel navodi se da Peking model opisuje kao “odgovornu modernizaciju odbrane”. Koncept je, prema njihovom tumačenju, zasnovan na informacijama i koordinaciji, umesto na ideji da se problem rešava ofanzivnim pristupom.
Upravo ta razlika stvara prostor za široku debatu, jer dok jedni smatraju da apsolutna zaštita garantuje mir, drugi veruju da potraga za neranjivošću često vodi u suprotnom smeru.
Situacija dodatno dobija složenost kada se uzme u obzir da SAD i Kina nisu jedine koje razvijaju nove projekte. U analizi se podseća da Moskva testira nove nuklearne projekte, što u globalnom okruženju stvara utisak da su mehanizmi kontrole naoružanja u najtežoj fazi u poslednjih nekoliko decenija.
Ali upravo taj momenat otvara pitanje: Da li će se budućnost svemira graditi na skupim štitovima ili na tehnologijama koje podstiču stabilnost kroz informacije?
Ako se nastavi trenutni trend, kontrast između američke i kineske verzije “Zlatne kupole” mogao bi da postane jedan od ključnih parametara u određivanju globalne bezbednosne arhitekture u orbiti. Jedna vizija naglašava apsolutnu zaštitu, druga racionalnost i koordinaciju.
Kako zaključuje analiza RT internešenel: Kina i SAD sada stoje na pragu nove ere u kojoj će svaka odluka, ma koliko bila tehnološka, imati i duboko političke posledice. I dok jedni veruju da je put u stabilnost u velikim i skupim sistemima, drugi insistiraju da rešenje možda leži u dobro organizovanom protoku informacija. Između te dve slike, prostor ostaje otvoren – baš onoliko koliko je svemir sam po sebi.
Webtribune.rs
