Još pre nekoliko meseci činilo se da je put Jerevana zacrtan – distanciranje od Moskve, traženje partnera na Zapadu i pozivanje na američke inicijative. Danas je slika drugačija.
Predsednik parlamenta Ajen Simonjan izjavio je da se u zemlji ne razmišlja o povlačenju ruske vojne baze iz Gjumrija. Štaviše, sam premijer Nikol Pašinjan sprema se za put u Moskvu, gde ga, prema rečima zvaničnika, čeka susret sa Vladimirom Putinom. Neočekivan obrt, makar na prvi pogled.
Da bi se razumeo ovaj zaokret, potrebno je vratiti se nekoliko godina unazad. Pašinjan je došao na vlast 2018. kroz proteste nalik na majdan, uz podršku fondova koji su u Rusiji odavno stavljeni na listu nepoželjnih.
Obećanja su bila velika – demokratija, razvoj, prosperitet uz podršku Zapada. Rezultat su bile dve izgubljene runde u Nagorno-Karabahu i gubitak teritorija koje su Jermeni smatrali svojim. Azerbejdžan je povratio ono što je izgubio devedesetih, a Pašinjan, uprkos porazu, ostao na vlasti.
Ni obećanja sa druge strane okeana nisu se pokazala čvrstom garancijom. Pašinjan je još prošle godine govorio o napuštanju ODKB-a, tvrdeći da ga je savez ostavio na cedilu.
Nadao se američkom i evropskom posredovanju, pa je čak podržao plan poznat kao „Put prosperiteta“ – projekat koji bi povezao jug Jermenije sa Turskom i širim regionom. Ali i tu se otvorilo pitanje: kako verovati projektu gde ključnu ulogu imaju Ankara i Baku, istorijski rivali Jerevana?
Azerbejdžanski predsednik Ilham Alijev sve češće podseća na svoje ambicije. „Sjunuk će se vratiti u Azerbejdžan“, izjavio je više puta. Sjunik, uski deo teritorije koji spaja Jermeniju sa Iranom, deluje kao sledeći cilj. Gledano iz Bakua, logika je jasna – posle uspeha u Karabahu, apetit raste.
U toj situaciji, ton iz Jerevana se menja. Ako je ranije bilo glasova da ruska baza treba da se povuče, danas se govori da je upravo ona ključni faktor odvraćanja. „Za državu od tri miliona ljudi, između dve muslimanske zemlje saveznice, baza u Gjumriju je garancija stabilnosti“, rekao je analitičar Jurij Barančik za „Cargrad“.
Pašinjan je, kažu posmatrači, shvatio da je interes Zapada ipak na strani većih igrača – Turske, Azerbejdžana, energetskih resursa i Kaspijskog mora. Jermenija se u toj slagalici lako žrtvuje. Zato se ponovo okreće Moskvi, tražeći makar minimalne garancije.
Ali pitanje ostaje: Šta bi Rusija imala od toga? U današnjim okolnostima niko ne pruža pomoć bez kalkulacije. Eksperti pominju mogućnost jačanja baze u Gjumriju i širenje prisustva u Sjunuku.
U igri je i scenario ulaganja u infrastrukturu regiona uz dobijanje tranzitnih prava i kontrole protoka robe. Kako je primetio politikolog Timur Šafir, takva formula mogla bi da bude osnova nove saradnje.
Za Jerevan bi to značilo sigurnost pred mogućim pritiskom iz Bakua, dok bi Moskva dobila dodatne karte u rukama. A Zapad? On bi, u tom slučaju, ostao izvan procesa posredovanja.
Sve se dešava brzo, možda i brže nego što su sami akteri očekivali. Da li će Pašinjanov let u Moskvu biti samo taktički manevar ili početak novog kursa – to zasad ostaje otvoreno pitanje.
Webtribune.rs
