Evopa, bilo da o njoj mislite kao EU ili kao kolekciji suvernh država, suočava se sa najmasivnijim demografskim izazovom u svojoj dugoj istoriji.
S jedne strane, stanovništvo rođenih Evropljana (belci, posthrišćani) opada, najočiglednije u Nemačkoj, Italiji i Španiji. S druge strane, milioni potencijalnih imigranata iz Afrike i sa Bliskog istoka kucaju na vrata, odlučni da uđu.
Mogli bi umreti u tom pokušaju. Voda oko njihovih potopljenih čamaca bi mogla krvlju obojiti Mediteran u crveno. Ali neće prestati da dolaze.
[adsenseyu1]
Rastrzani između svojih instinkata za samoočuvanje i svoje potrebe za jeftinom radnom snagom, narodi Evrope su oformili dva kampa. Prvi, mali, ali socijalno liberalni, insistira na tome da svi koji požele da dođu ovde treba da budu pozdravljeni a zatim utkani u truli materijal našeg društva. Drugi, mnogo veći i sve ljući, ustaje, zahtevajući da se roletne spuste i podignu pokretni mostovi.
Vlade, kao i uvek, dvolične su po tom pitanju. One ne žele da budu viđene kao bezobzirne ili nemarne, niti rasističke. Ali one takođe mogu videti šta se dešava i šta njihovi glasači misle o tome. Bez ikakvog rešenja u ponudi, one više vole da veruju da druge zemlje, po mogućnosti sa granicama koje su daleko od njihovih, treba da snose najveći deo ovog tereta.
U Francuskoj, Emanuel Makron hoda po tankoj liniji – nešto u čemu je vešt, ali ga ipak može izdati. On je otvoreno kritikovao novu višenamensku koaliciju u Italiji zbog odbijanja spasilačkog broda Aquarius, sa 630 azilanata, od kojih je većina uglavnom iz Podsaharske Afrike. Ali, istovremeno, on je jasno stavio do znanja da on nema nameru da otvori francuske luke za takve ljude.
S obzirom da je Malta takođe odbila da ih prihvati, oni ukrcani na Aquarius-u, pod upravom SOS Méditerranée and Médecins Sans Frontières, našli su se u škripcu. Tek kada je novoformirana socijalistička vlada Španije, na čelu sa Pedrom Sančezom, neočekivano uskočila, nudeći im sigurno utočište u Valensiji, ova neposredna kriza je okončana.
Ali, kako se jedna kriza završava, druga počinje. Sančez nije pustio samo njih 600 sa Aquarius-a, on je takođe najavio da razmatra uklanjanje ograda sa bodljikavim žicama i drugih prepreka koje ukružuju dve španske severnoafričke enklave, Kuetu i Melilu, čime potencijalno otvara vrata za veliki broj imigranata koji traže prečicu do Evrope.
Španci su videli šta se desilo u Italiji kada su prethodne vlade u Rimu išle u skladu sa politikom EU za prihvatanje onih koji na ovaj ili na onaj način uspešno prešli Mediteran Italija, i samo Italija, snosi krivicu. U Madridu već postoje pozivi novoj vladi da jasno stavi do znanja da nije spremnja da otvori svoja vrata svim pridošlicama.
Nemačka, koja je pre tri godine primila milion azilanata, većinom iz ratom razorene Sirije i Iraka, trenutno preispituje svoju strategiju. Uspon desničarske stranke AFD (Alternativa za Nemačku) i blizak poraz CDU-a Angele Merkel na prošlogodišnjim saveznim izborima, rezultirali su pat pozicijom između Merkelove i njenog ministra unutrašnjih poslova Horsta Sihofera, iz bavarske CSU.
Iako je kancelarka još uvek spremna da pomogne i olakša Italiji, CSU, podržan od strane AFD-a, kaže da što je dosta, dosta je. Sihofer se protivi primanju Turske u EU. On odbacuje ideju da muslimani mogu biti deo nemačke kulture i želi da zatvori granice Nemačke praktično svima onima koji nisu u EU. On nije sam u tome.
Na istoku Nemačke, tzv. Višegradska grupa je vrlo jasno stavila do znanja da ni pod kakvim okolnostima neće dozvoliti da muslimani ili afrički imigranti uđu na njihovu teritoriju. Mađarski premijer, Vikor Orban, predvodio je u svojoj odlučnosti da svoju zemlju zadrži belom i hrišćanskom, ali Poljska, Češka Republika, Slovačka i Austrija ne zaostaju mnogo. Brisel bi mogao kukati, ali čini se da je malo toga što bi centar mogao uraditi kada sam centar sve više doživljavaju kao liberalnu redutu, koji je bezbedan kao Konstantinopolj 5. aprila 1453. godine uoči dolaska otomanskih ratnika.
Zabrinutost koja je otvoreno prikazana na Istoku odjekuje čak i u zapadnom srcu EU, gde u Holandiji, Belgiji i Danskoj raste osećaj da Italija ima pravo i da Evropa ne može biti dom za sve ljude u svetu koji bi voleli veći životni standard nego što je dostupan u njihovim zemljama.
Dilema je ozbiljna. Ako se Evropa obaveže da će u narednih pet godina godina primiti, recimo, još milion izbeglica i ekonomskih migranata, a zatim odustane od toga, to bi verovatno bilo podzravljeno širom EU. Ali to se neće dogiti.
Umesto toga, svaki put kada brod stigne u Italiju, Maltu, Španiju ili Grčku, drugi se sprema da zaplovi. Osim ako se nešto ne promeni, ova sekvenca se, logično, nikada neće završiti. Teško da postoji osoba ispod 25 godina bilo gde u Africi ili na Bliskom istoku koja ne bi radije živela i radila u Nemačkoj, Francuskoj ili Švedskoj nego u svojoj rodnoj zemlji.
S obzirom da se stanovništvo Afrike posebno udvostručilo u poslednjih 30 godina i da se očekuje da će se ponovo udvostručiti do 2050. godine, potražnja za Evropom, i pritisak na nju, se može samo povećati.
Britanija voli da zamišlja kako ona na neki način može ostati van krize, gledajući je izdaleka, bezbedno iz svog rova. To je besmislica. Napuštanje EU može nagomilati broj Poljaka i drugih građana EU koji hrle u Veliku Britaniju. Ali, daleko veću demografsku pretnju predstavljaju milioni ljudi, čak i stotine miliona, očajnih mladih ljudi iz zemalja u razvoju koji su odlučni da potraže bolji život u Evropi, od kojih će mnogi preći Kanal na bilo koji način i vremenom pronaći svoj dom u Engleskoj.
Ako je ikada igde postojalo plodno tlo za rast neofašizma širom Evrope, to je tu. Ono što lideri EU smisle kako bi sprečili navalu i “povratili kontrolu“ nad svojim granicama, istovremeno zadržavajući duh srodstva i rasnu i etničku toleranciju, možda će odrediti budućnost našeg kontinenta u narednih 50 godina.
Webtribune.rs
[adsenseyu6][adsenseyu5]
