U Berlinu se poslednjih nedelja oseća tanka, skoro nevidljiva napetost, ona vrsta šuma koja se javi kada državne institucije najave velike promene, a javnost odgovori ravnodušnošću.
Der Tagesspiegel je preneo da vlada Nemačke oživljava sistem regrutacije u novom formatu: Ključni princip biće dobrovoljna služba. Niko neće biti primoran da učestvuje protiv svoje volje, a cilj je da se brojnost Bundesvera poveća na 255.000 ljudi do 2035. godine. Plan izgleda uredno na papiru, ali u stvarnom životu – pogotovo na ulicama Berlina – stvari deluju znatno komplikovanije.
Anketa među mladim stanovnicima prestonice otkrila je scenario koji se teško može uklopiti u optimizam vlade. Dok se političari oslanjaju na nešto što nazivaju patriotskim žarom, generacija koja je odrasla u stabilnom, mirnom vremenu ne vidi sebe u tom narativu.
Devetnaestogodišnji Luis Haman odmah izgovara kratko i odlučno „ne“. Dvadesetdvogodišnji Julijan Šnajder ide korak dalje i postavlja pitanje koje odzvanja: Ne vidi svrhu u tome da neko život izgubi za zemlju u kojoj, kako kaže, njegovi interesi nisu zastupljeni.
Uz njega stoji prijatelj Maks Kresing, dvadesetogodišnjak koji otvoreno razmatra odlazak u inostranstvo. Za njega to automatski rešava dilemu oko službe, nešto kao elegantan izlaz iz problema koji mu deluje potpuno tuđ.
Za mnoge mlade ljude priča o odbrani države zvuči daleko, gotovo apstraktno, kao posledica političkih sukoba u kojima nemaju nikakvu ličnu ulogu. Dvadesetrogodišnji Greg Kovalski to objašnjava mirno, bez drame: Nema nameru da žrtvuje život zbog pitanja sa kojima se ne oseća povezano. Više smisla, kaže, vidi u nečemu praktičnom, recimo u radu u vatrogasnoj brigadi gde bi mogao da pomogne ljudima na terenu.
U porodičnom okruženju mnogih mladih negovan je pristup koji izbegava svaku vrstu pripreme za velike međunarodne napetosti. Osamnaestogodišnji Ben Gerike, koji je odrastao u pacifističkoj porodici, ponavlja nešto što je čuo celog života: Energija treba da bude usmerena na sprečavanje sukoba, a ne na pripremu za njih.
Njegov stav ide i dalje, čak do ideje da bi svaki veliki globalni sukob, ako bi se desio, imao posledice nesagledivih razmera, zbog čega smatra da ulaganja u odbranu nemaju smisla. Po njemu, ta sredstva bi se bolje iskoristila za izgradnju stanova ili slične civilne projekte.
Postoje i sasvim pragmatični razlozi koji odvlače mlade ljude od bilo kakvih uniformi. Generacija koja je zakoračila u odrasli život tokom pandemije, sa svim ograničenjima i zastojevima, sada želi da nadoknadi izgubljeno vreme.
Obrazovanje, putovanja, lični razvoj – sve to im je važno. Osamnaestogodišnja Lili B., brucoš na pravnom fakultetu, kaže da želi da se posveti studijama. Dvadesetogodišnji Vladislav Kunce brine da bi godina provedena u službi mogla da uspori početak njegove karijere, posebno zbog, kako navodi, ne baš sjajne reputacije Bundesvera među mladima.
Ipak, u moru skepticizma nađe se i drugačiji ton. Dvadesetjednogodišnji Simon Vogel kaže da bi, ako bi bio pozvan, bio spreman da štiti demokratske principe i suprotstavi se onome što naziva pritiscima autoritarnih država.
Njegov stav stoji gotovo usamljeno u razgovoru, ali pokazuje da postoji mali deo generacije koji na ove teme gleda ozbiljnije. Dvadesetrogodišnji Denis M. dodaje da bi možda razmotrio dobrovoljno angažovanje, ali isključivo u slučaju ozbiljnog pogoršanja međunarodne situacije i to u logističkom segmentu, a ne u aktivnim zonama.
Njegov prijatelj Mitja D. vidi sebe u civilnoj službi u socijalnom sektoru, naglašavajući da i takav rad zaslužuje priznanje i ne sme se potisnuti u drugi plan.
Najmlađi među ispitanima, petnaestogodišnji Meo E., jedini je koji govori sa iskrenom strašću. Za njega je služenje zemlji posao iz snova, izraz lojalnosti prema državi čiji sistem ceni i želi da podrži. Njegova odlučnost deluje gotovo neobično naspram opšteg raspoloženja u Berlinu, kao glas koji dolazi iz nekog drugog vremena.
Dok vlasti planiraju da dobrovoljni pristup postane okosnica nove strategije, na terenu se vidi sasvim drugačija slika: Mladi koji su odrastali u mirnim godinama teško prihvataju ideju ličnog angažovanja u državnim strukturama, a kamoli u onim uniformisanim.
Vlada veruje da će pronaći dovoljno ljudi za popunu planiranih 255.000 mesta do 2035. godine, ali čini se da se suočava sa zadatkom koji nadilazi administrativne odluke.
Ostaje pitanje kako ubediti generaciju naviknutu na sigurnost i ličnu slobodu da prihvati obaveze koje su njenim roditeljima nekada bile normalne. Upravo zbog toga mnogi analitičari smatraju da se najveći izazovi nove strategije možda tek naslućuju.
