21. juna 1940. godine u Kompjenjskoj šumi, najviši državni vrh Trećeg rajha predvođen Adolfom Hitlerom lično, sastaje se sa delegacijom iz Pariza kako bi Francuska potpisala bezuslovnu kapitulaciju, na istom onom mestu gde se Nemačka predala pred tom zemljom 11. novembra 1918.
Nemci su preko noći dovukli čak i vagon iz muzeja u kome su dve decenije ranije kapitulirali, a u kome je sada trebalo osvetiti se Francuzima i naterati ih da potpišu svoj poraz u ponižavajućim uslovima.
Ovo je samo jedno u nizu svedočanstava o nemačkom revanšizmu, zbog kojeg je između ostalog, započet Drugi svetski rat. Revanšizam Germana, ipak, nigde se nije bolje pokazao nego na primeru Srba. Ovom fenomenu nemačke osvete Srbima svedočiće niz primera vek unazad i izvesno nastaviće se u narednim godinama i decenijama.
Okupacija Jugoslavije
1941. godine Hitleru iz okupirane Jugoslavije donose spomen ploču sa mesta na kome je Gavrilo Princip ubio Franca Ferdinanda. Jedan od najmoćnijih ljudi tog vremena – iz razorene Jugoslavije, od svoje vojske posebno zahteva da mu donesu jedan predmet – ne zlato, niti vredne umetnine koje pedantni Nemci takođe nisu izostavili u pljačkaškom pohodu, ništa od velike vrednosti, osim simboličke – kamena ploča iz Sarajeva – znamenje ustanka i oslobođenja južnoslovenskih naroda od tiranije i od Germana.
Hitler je verovao u simboliku i te kako. Od Longinovog koplja, Svetog grala i drugih drevnih artefakata za kojima su tragali suludo dokazujući da su plemena sa severa Evrope ostaci drevne arijevske rase, pa do Principove ploče.
Hitler je verovao u simboliku, snažno i gotovo jednako kao što je, pre svega, verovao u osvetu, otimačinu, osvajanje i rat do istrebljenja, jakih protiv slabih. I po tome se nije nimalo razlikovao od svojih germanskih predaka, a ko prati istorijska zbivanja zna, da on nije bio slučajnost već izraz jednog doba, želje za revanšizmom, odmazdom i osvajanjem. Da nije bilo Hitlera, pojavio bi se neko drugi.
Povratak Nemačke na Balkan
1991. godine ujedinjena Nemačka među prvima priznaje nezavisnost Slovenije i Hrvatske i vraća se na međunarodnu scenu kao ujedinjena država i veliki geopolitički igrač, prvi put od Drugog svetskog rata.
Cilj nemačke politike bio je jasan, rasturiti Jugoslaviju, podržati stare saveznike Hrvate i osvetiti se Srbima. Pogledajte kartu okupirane Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata i kartu Balkana danas. Svaka sličnost je sasvim slučajna ili ipak nije?!
Nemačka ujedinjena, Jugoslavije nema, Čehoslovačke nema, Sovjetskog Saveza nema. Ujedinjujuće slovenske države ruše se redom, a istorija se uveliko revidira pred našim očima najbestidnijim lažima.
I to ništa nije slučajno. Tekovine Velikog rata uništene, tekovine pobede nad nacizmom uništene, zločinci pomilovani i vraćeni na tron Evrope pod dirigentskom palicom Vašingtona. Ko je zapravo pobedio?
Istorija je još jednom pokazala da nema trenutak u kome će neko samouvereno postaviti stanje stvari i reći: Evo od sada je ovako zauvek. Ona nosi neumitan poraz svakom ko je shvati sa romantičarskim zanosom, ko poveže njene nemilosrdne tokove sa smislom, knjiškim objašnjenjima, pravom i pravdom.
Nemačka vojska ponovo ubija Srbe
1999. godine prvi put od Drugog svetskog rata, nemačka vojska učestvuje u vojnoj kampanji na teritoriji neke druge zemlje. U okviru NATO snaga, nemačke jedinice vrše agresiju na Jugoslaviju i potom zauzimaju Kosovo i Metohiju nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma. U godinama koje slede nemački vojnici će po prvi put, od Hitlerovog vremena, zapucati na neki narod, u ovom slučaju goloruki, srpski.
Nemački pripadnici KFOR-a sa 220 metaka ubijaju dvojicu Srba, Žarka Andrijevića i Slavka Veselinovića koji su tog 13. juna 1999. očajnički pokušavali da napuste Prizren pred najezdom albanskih terorista i njihovih tek pristiglih sponzora iz NATO-a.
2020. godine Nemačka kao vodeća zemlja EU traži glavnu ulogu u dijalogu Beograda i Prištine. Suštinski, dijalog ne postoji, svi predlozi Beograda su odbačeni, potpisani ugovori o formiranju ZSO se ne poštuju, niti imaju ikakvo značenje, a svaki pokušaj pronalaženja kompromisa, mahom od strane Srba, nailazi na zid, berlinski.
Nezvanični izvori tvrde da je Berlin stajao iza Haradinaja kada je uveo takse i blokirao dijalog, podržavao Kurtija, sabotirao prvi pokušaj sastanka u Beloj kući za vreme Trampa i niz drugih poteza koji bi bar malo mogli ići u korist interesa Srba.
Pored toga, Nemačka naoružava Albance i kako su više puta ponavljali njihovi zvaničnici jedino što se očekuje na kraju dijaloga jeste međusobno priznanje dve države, Srbije i Kosova.
Mada Srbiji kao međunarodno priznatoj državi, nikakvo priznanje ne treba, a pogotovo ne Albanaca iz Prištine, ovde se perfidno dovode u pitanje i granice Srbije bez Kosova i Metohije.
Plan za Kosovo
Kompromis koji se nudi je sledeći: Potpisivanje pravno obavezujućeg ugovora između Srbije i Kosova kao nezavisnih država, po uzoru na dve Nemačke, bez međusobnog priznanja, ali i bez blokiranja ulaska u međunarodne institucije, tačnije da Beograd ne blokira Prištinu.
Zauzvrat, Srbija dobija čvrsto obećanje da će postati članica EU 2364. godine, ukoliko ispunimo svih 462. poglavlja, 56 klastera i ukoliko Unija bude tada spremna da primi nove članice.
Ugovor dve Nemačke kojim Srbija treba da prihvati stvaranje druge nezavisne države na delu svoje teritorije?! Deluje kao savršena osveta Nemačke Srbima.
Iako bez sumnje, Nemci jesu veliki narod, vredan poštovanja, pre svega zbog nemerljivog doprinosa razvoju zapadne kulture i civilizacije, jednako su vredni i podozrenja zbog „doprinosa“ masovnom pokušaju istrebljenja čitavih naroda. Njihova politika će na Balkanu, a naročito prema Srbima, uvek biti ista i nepromenljiva, vladali njome kajzer, firer ili demokratski izabrani kancelar.
Izjava nemačkog ambasadora
2021. godine nemački ambasador u Srbiji Tomas Šib navodi da je bombardovanje Jugoslavije bilo opravdano kako bi se Srbi sprečili da počine genocid nad Albancima.
Agenda nemačke poslednjih nekoliko decenija je potpuno jasna – potrebno je naći „zlikovce“ koji će baciti u senku nacističku Nemačku i ulogu tog naroda u planiranom masovnom istrebljenju Jevreja, Slovena i Roma.
Malo da se zaboravi na Nemce i da se priča o Srbima kao genocidnom narodu, ratnim zločincima i „monstrumima“. Plan je potpuno u skladu sa predloženim rešenjem o dve Nemačke koji zapravo podrazumeva podelu Srbije kao kaznu za gubitnike rata, odnosno Srbe, projektovane kao nove „zločince“.
Upravo su se Nemci najviše trudili da se Srbima dodeli ovakva uloga i interes Berlina se tu može videti jasno kao dan. Zato se danas izjednačavaju nacizam i komunizam, da se na isto svedu pobednici i gubitnici, a to je i deo globalne kampanje koja je dalje usmerena protiv Rusije.
Zato se priča o genocidu od Srebrenice do Kosova, dok u telima Šibovih sunarodnika kucaju srca i rade drugi organi Srba, iskasapljenih u Žutoj kući i Bondstilu.
Rezolucija
U ratovima sa Germanima i komšijama koje su im uvek rado pomagale u pokušajima istrebljenja slovenske braće, stradalo je oko 3 miliona Srba. Jevreji su se dozvali pameti tek posle 6 miliona mrtvih, pa su shvatili šta se mora činiti. Znači li to da smo mi na pola puta ili ćemo nekim čudom shvatiti ranije. Poznajući nas, nećemo…
I zato smo sada dočekali istorijski trenutak u kome će ti isti Nemci da sude Srbima i to za genocid. Savršena ironija sudbine u kojoj se dželat sveti žrtvi.
Oni koji su došli kod nas da pljačkaju i osvajaju dok mi zaboravljamo da partizani nisu ubijali Nemce u okolini Berlina već Kragujevca, da se samo ovde sprovodila osveta sto za jednog i samo su se ovde streljala deca iz odmazde za pobijene nemačke vojnike.
2024. godine Nemačka je glavni sponzor rezolucije o Srebrenici u UN kojom se Srbima nameće kolektivna odgovornost za navodni genocid kako ovaj dokument definiše pomenute događaje.
Potpuno je jasno da će rezolucija o Srebrenici biti samo uvertira u nastavak pritiska prema Srbima, pokušaj uništenja Republike Srpske i nametanja pravne odgovornosti Srbiji, a potom i plaćanja ratne odštete.
Podršku rezoluciji daće tradicionalni nemački sateliti koji su verno služili Hitleru još pre osamdeset godina, ali i novi nemački naredbodavci iz Londona i Vašingtona, svedočeći o potpuno komplementarnoj anglosaksonskoj i germanskoj politici prema Srbima. Njihova zajednička politika je bez preterivanja se može reći srbofobna.
Upravo je na inicijativu Velike Britanije došlo do prvog pokušaja usvajanja rezolucije prema kojoj se Srbi optužuju za genocid 2015. godine kada je Rusija uložila veto.
Kakav god bude ishod glasanja u UN čiji je Savet bezbednosti odavno postao savet bezvrednosti, a tek o značaju Generalne skupštine je izlišno govoriti, nemački drang nah osten će se nastaviti.
Naši stari su u krvavim ratovima tukli tuđine i osvajače, braneći svoje, zar mi sad u miru da im ćutimo?!
Dugujemo precima.
Dejan Novaković (politika.rs)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
