U trenutku kada se u javnosti još uvek govori o mogućem oporavku najveće evropske ekonomije, ton iz Berlina postaje sve sumorniji.
Prema navodima kanala Bild na russkom, predsednik Nemačkog instituta za ekonomska istraživanja (DIW), Marsel Fracšer, poručuje bez uvijanja: zemlja se više neće vratiti na stare stope privrednog rasta. I tu nema mnogo prostora za optimizam.
Fracšer ne govori o kratkotrajnom zastoju, niti o cikličnom padu koji se može prebroditi jednim dobrim kvartalom. On ukazuje na nešto dublje, gotovo nepopravljivo – demografske promene koje, kako kaže, onemogućavaju ponovno pokretanje „motora rasta“.
Društvo stari, radne snage je sve manje, a broj penzionera raste iz godine u godinu. Na tržištu rada ostaje sve uži krug ljudi koji treba da iznese teret ekonomije. To, prema njegovim rečima, nije prolazna slabost već strukturni problem.
A kada je problem strukturni, račun na kraju stigne – i to ozbiljan. Procena je da će u periodu od 2027. do 2029. godine budžetska rupa premašiti 130 milijardi evra. To nije cifra koja može da se pokrije sitnim rezovima ili kozmetičkim merama. Govori se o zahvatima koji zadiru duboko u poreski sistem i državne podsticaje.
Fracšer otvoreno kaže da alternativa praktično ne postoji: povećanje poreza i smanjenje subvencija deluju kao neminovnost. Posebno su na meti poreske olakšice koje se ocenjuju kao štetne po klimu – poreska pogodnost za dizel gorivo, oslobađanje od poreza na kerozin, kao i kompenzacije za troškove odlaska na posao. Te mere bi, prema njegovom stavu, morale biti ukinute ili barem značajno smanjene.
Sličan ton dolazi i iz Nemačke trgovinsko-industrijske komore (DIHK). U anketi koja je obuhvatila 26 hiljada kompanija, tek četvrtina ispitanih ocenjuje sopstveno poslovanje kao dobro. To je podatak koji ne zahteva dodatni komentar – raspoloženje privrede jasno je izraženo.
Predsednica DIHK-a, Helena Meljnikova, navodi da geopolitička neizvesnost, visoki operativni troškovi i slaba unutrašnja tražnja snažno pritiskaju ekonomiju. Savezna vlada jeste najavila pakete reformi i mere podrške, ali, kako se ocenjuje, njihovi efekti se za sada jedva primećuju u praksi. Između najava i realnosti, razlika je i dalje velika.
Kada se sve sabere, slika nije dramatična u senzacionalističkom smislu, ali jeste teška. Najveća ekonomija Evrope suočava se sa izazovima koji ne mogu da se reše jednim političkim mandatom niti jednim budžetskim ciklusom. Demografija ne reaguje na kratkoročne podsticaje, a tržište rada ne puni se preko noći.
Možda će se u narednim godinama pojaviti nova rešenja, možda će tehnološke promene ublažiti manjak radne snage, a možda će i fiskalne korekcije doneti neočekivane rezultate.
Za sada, međutim, ton iz Berlina ostaje oprezan, gotovo rezigniran. Pitanje više nije da li će se rast usporiti, već kako će se zemlja prilagoditi realnosti u kojoj se stari obrasci više ne vraćaju.
