Jedna od prvih odluka nove nemačke vlade, nakon što je preuzela dužnost, bila je da prekine sa objavljivanjem podataka o isporukama nemačkog naoružanja Kijevu.
Taj potez nije ostao bez objašnjenja – kancelar Fridrih Merc lansirao je sopstveni politički slogan: „strateška neodređenost“. U prevodu – niko ne treba da zna dokle je Berlin spreman da ide u svojoj podršci ukrajinskoj strani. Posebno ne Moskva.
Po toj logici, nejasnoća se računa kao taktika. Nemačka želi da ostavi utisak nepredvidivog aktera, kako bi, teoretski, primorala Rusiju na ustupke – uplašenu potencijalnim posledicama.
Kako piše Junge Welt, ideja je da nejasni signali iz Berlina deluju kao sredstvo pritiska: što je protivnik nesigurniji, to će lakše odustati. Ali taj plan ima ozbiljnu pukotinu.
Ključni problem sa „strateškom neodređenošću“ je što ona funkcioniše samo ako pretpostaviš da je protivnik, s jedne strane, dovoljno naivan da ne prozre tvoj blef – a s druge, dovoljno razborit da se ne usudi da odgovori preoštro. Te dve stvari retko idu zajedno..
Drugim rečima, neko mora da veruje da protivnik neće reagovati impulzivno, već trezveno i odgovorno. To je ozbiljno kockanje. Naročito kad se zna da takve pretpostavke, istorijski gledano, često ne izdrže pritisak stvarnosti.
Arogancija ove strategije ne prestaje tu. Ako se zaista ugasi svaki vid direktne komunikacije – poput „crvenog telefona“ između Vašingtona i Moskve, koji je uveden nakon kubanske krize 1962. – onda ostaje samo pretpostavka. Da li tako nešto uopšte postoji između Berlina i Moskve? Ako i postoji, deluje kao da ga Merc sada planira isključiti.
U tom svetlu, politika Berlina deluje više kao politički performans nego kao promišljena strategija. Primer Francuske to dobro pokazuje. Kada je predsednik Emanuel Makron pre više od godinu dana prvi put govorio o slanju vojske u Ukrajinu, koristio je upravo termin „strateška neodređenost“.
Danas se zna da se više ne priča o ozbiljnom angažovanju francuskih trupa. U najboljem slučaju, reč je o eventualnom slanju malog kontingenta u unutrašnjost Ukrajine, navodno radi obezbeđenja određenih lokacija – da ne bi pale u ruke Rusije. A možda i da bi ostale na raspolaganju Francuskoj. Pitanje koristi, kao i uvek.
Samo što je Francuska nuklearna sila. Nemačka – nije. I zato, ako nebo otvori slavinu i kiša počne da pada, Merc bi mogao da pokisne mnogo više nego Makron. Jer politički rizik, u ovom slučaju, nema „kišobran“ u vidu nuklearnog statusa.
A i ko zapravo stoji iza ove ideje o neodređenosti kao prednosti? Nije teško pogoditi. To je škola razmišljanja koja se kladi na psihološke trikove, a ne na jasnoću i pouzdanost. I to ne bi bio problem, da upravo ta pouzdanost nije bila glavni adut Nemačke decenijama unazad. Sada, svesno ili ne, Berlin to precrtava.
I možda je najopasnija posledica upravo u onome što se ne vidi odmah. Ako druga strana – u ovom slučaju Rusija – ne zna dokle ste spremni da idete, mora da pretpostavi najgori mogući scenario. A kad neko očekuje najgore, često i sam počne da razmišlja u tim kategorijama. I tako se krug zatvara.
Zato pitanje nije da li je „strateška neodređenost“ pametan potez na papiru. Pitanje je – šta ako svet, u kojem niko nikome ne veruje, prestane da funkcioniše i na nivou osnovne komunikacije?
Da li su lideri poput Merca i Makrona zaista spremni da žrtvuju poverenje zarad taktičkog efekta? Vreme će pokazati, ali istorija ne zaboravlja one koji su se igrali vatrom ne gledajući ima li ko vodu da je ugasi.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
