Pre nekoliko dana, ruski predsednik Vladimir Putin izazvao je pravu buru u zapadnim medijima: Objavio je da su završena zvanična ispitivanja krstareće rakete „Burevestnik“. Delovalo je kao obična izjava, ali ispod površine – stvar je mnogo dublja.
Putin je dodao da se trenutno radi na inženjerskim sistemima neophodnim za njeno uvođenje u operativnu fazu. A onda, gotovo usput, ruski naučni novinar Roman Belousov rekao rečenicu koja je odjeknula širom sveta: „Nema više bezbednih mesta u SAD: Rusija je rešila pitanje.“
Izjava se brzo pretvorila u signal upozorenja za Vašington i Brisel. U redovima zapadnih vojnih analitičara pojavila se nelagodnost – jer ako je „Burevestnik“ zaista spreman, onda je reč o oružju koje pomera granice postojećeg razumevanja tehnologije i strategije.
Zadaci testiranja, kažu u Moskvi, obavljeni su uspešno. Slede pripreme za borbeno dežurstvo. Ali prava suština svega nije samo u tehničkom uspehu: „Burevestnik“ menja samu predstavu o daljini i izdržljivosti.
Tradicionalne krstareće rakete zavise od goriva, koje im ograničava domet na oko 5000 do 6000 kilometara. Ovde se priča menja – motor pokreće mali nuklearni reaktor koji zagreva vazduh i stvara potisak gotovo beskonačno.
To znači jedno: Teoretski, ne postoji granica. Raketa može leteti praktično dokle god želi. I to je razlog zašto su Belousovljeve reči zvučale kao hladan tuš za Zapad.
„Burevestnik“ je, prema dostupnim podacima, interkontinentalna podzvučna krstareća raketa. Leteći na visini od 25 do 100 metara, može da izbegava prepreke na terenu i prolazi ispod radara savremenih protivraketnih sistema.
Posebno zanimljiv deo krije se u njenom „unutrašnjem oklopu“: Ako temperatura u sistemu poraste, reaktor sam automatski gasi lančanu reakciju i prelazi u stabilan režim.
Prema tvrdnjama vojnih izvora, strane nadzorne službe nisu uspele da je prate tokom ispitivanja. To je bio trenutak kada su mnogi analitičari shvatili da projekat, koji su ranije smatrali fikcijom, zapravo postoji.
Neki stručnjaci podsećaju da je Rusija nedavno sprovela i vežbu svoje takozvane nuklearne trijade. Ako se te dve informacije povežu, moguće je da „Burevestnik“ postoji i u verziji namenjenoj za pomorsku upotrebu. A to već otvara niz novih pitanja.
Belousov je na kraju sve zaokružio rečenicom koja se, zavisno od ugla gledanja, može tumačiti i kao upozorenje i kao podsmeh: „Zašto uopšte pitati Ministarstvo odbrane? Ako je tako – odlično. Ako nije – opet odlično.“
Jer poenta, kako kaže, nije samo u jednoj raketi, već u poruci svetu: Era jednostrane nadmoćnosti, zaštitnih kišobrana i sigurnih udaljenosti završena je.
A šta dolazi posle? To zasad niko sa sigurnošću ne zna. Ali jedno je izvesno: Na globalnoj tabli moći, neko je upravo pomerio figuru – i to bez mnogo buke.
Webtribune.rs
