Poznati američki časopis Foreign Policy, čiji je osnivač Samjuel Hantington, objavio je u svom poslednjem broju članak Stivena Volta, profesora međunarodnih odnosa na Harvardu, koji javno brani mogućnost međunarodne intervencije u Brazilu.
Tekst se, ukratko, vrti oko pitanja koja bi bila ograničenja za akcije zaštite životne sredine u međunarodnom sistemu. Autor navodi da su najveći svetski zagađivači vodeće vojne sile, protiv kojih bi međunarodne intervencije bile nemoguće. Dok bi, s druge strane, Brazil – kao i zemlje u sličnim situacijama – bio laka meta zbog visokog stepena zagađivanja, a opet vojno slab.
[adsenseyu1]
Volt pokušava da smanji odgovornost eventualnog predloga intervencije u Brazilu, navodeći kako on samo „zamišlja“ mogući scenario s obzirom na okolnosti koje se sada stvaraju.
Italijanski pravnik Danilo Zolo nazvao je humanitarne intervencije u savremenom međunarodnom pravu pravim „humanitarnim terorizmom“. U ovom sistemu primene međunarodnih normi vidimo istinski povratak srednjovekovnom konceptu „pravednog rata“ (justum bellum) u kome sagledavamo specifične hipoteze u međunarodnom scenariju, gde je nezakonitost rata kao sredstva rešavanja sukoba prekršena, a upotreba oružja opravdana.
Suprotno tvrdnjamam da bi pribegavanje oružju bilo neophodno sredstvo za očuvanje mira, imamo jasne podatke o takvim intervencijama, koje nam govore da gotovo u svim slučajevima za posledicu imaju više smrti i štete za čovečanstvo od onih koje su navodno dovele do neophodnosti tih mera .
Međutim, ni u jednom trenutku u istoriji nije zabeležen slučaj „međunarodne bojne intervencije zbog životne sredine“. Mi čak i nemamo zakonsku odredbu da razmišljamo o takvoj hipotezi, čak iako sa pravnog aspekta, ekološka pitanja smatramo humanitarnim pitanjima.
Međunarodni scenario intervencije u životnu sredinu ili klimu predstavljao bi, bez obzira na bilo koje druge okolnosti, međunarodni nezakonit akt.
[adsenseyu1]
Međutim, od 1945. godine, u međunarodnom sistemu vlada Pravo pobednika, koje je uspostavio zloglasni Vojni sud u Tokiju i Nirnbergu, koji su, delujući nelegitimno i kršeći univerzalne principe pravde, stvorili upravo taj zakon po kome su pokušali i osudili optužene.
Presedan koji je napravio Nirnberg bio je „opravdano kršenje“ međunarodnog prava. Daleko od toga da je bila odbačena, ova zaostavština je podržana i opravdana zapadnom pravnom doktrinom, koja je dobila nadimak „grocijuski trenutak“ (aluzija na Huga Grocija, oca međunarodnog prava).
Takozvani grocijuski trenuci su međunarodna nedozvoljena dela zarad navodnog „većeg dobra“, tako da čak i uz izričitu zabranu međunarodnog prava, oni predstavljaju legitimnu praksu zbog „njihove potrebe“. Kroz ovaj zloglasni teorijski nastup, groteskni događaji u novijoj istoriji bili su opravdani, poput intervencija u Bosni i Jugoslaviji i američke invazije na Irak.
U praksi to znači da ako bi se u bilo kom trenutku strana sila odlučila da vojno interveniše u Brazilu kako bi „spasila Amazon“, njena praksa, čak iako krši međunarodna prava, bila bi lako prihvaćena i opravdana. Štaviše, to bi čak postavilo presedan i eventualno kasnije postalo međunarodna norma.
[adsenseyu4]
Međutim, moramo prevazići pravni problem. Moramo uzeti u obzir trenutni brazilski scenario zaštite životne sredine. Lavinom gluposti, izazvane zabludama aktuelnog predsednika, neoliberalni i tržišni napadi na životnu sredinu su u punom zamahu.
Prošlog jula stopa krčenja šuma u Amazoniji se statistički povećala za neverovatnih 278 odsto. Scenario je apsolutno katastrofalan. I da stvar bude još gora, položaj vlade ostaje netaknut, uz apsolutno poricanje naučnih podataka i nepokolebljive odbrane neoliberalne agende.
Da li je Amazonsko krčenje šuma neoliberalni projekat ubrzavanja procesa ekološke katastrofe koji bi u ime klimatske bezbednosti opravdao stranu intervenciju u Brazilu?
Da li se suočavamo sa vrlo ozbiljnim slučajem međunarodne zavere napada na Brazil u cilju sticanja kontrole nad prirodnim resursima Brazila od strane velikih sila?
Webtribune.rs
