Mesec već decenijama izgleda kao telo sa dve različite strane – i to ne samo metaforički. Još od 1959. godine, kada je sovjetska sonda Luna 3 poslala prve snimke njegove daleke hemisfere, naučnicima je bilo jasno da nešto ne štima.
Strana okrenuta ka Zemlji prošarana je tamnim, glatkim bazaltnim ravnicama, dok je suprotna polovina svetlija, grublja i izbrazdana kraterima, gotovo do zasićenja. Razlika je bila očigledna čak i na mutnim, ranim fotografijama, a pitanje zašto je to tako ostalo je otvoreno decenijama.
Jedna od ozbiljnijih hipoteza, koja se godinama provlačila kroz stručne radove, vezivala je tu asimetriju za najveći poznati udarni krater u Sunčevom sistemu – basen Južni pol–Ajtken, koji zauzima skoro četvrtinu ukupne površine Meseca.
Ipak, bez stvarnih uzoraka sa daleke strane, svaka veza između tog kolosalnog udara i hemijskih razlika između dve hemisfere ostajala je u sferi nagađanja.
Tu se pojavljuje kineska misija Chang’e-6, u mnogo čemu prelomna. Reč je o prvoj, i zasad jedinoj, misiji koja je uspela da donese prašinu sa daleke strane Meseca na Zemlju.
Kapsula sa uzorcima sletela je 2024. godine, a od tada su laboratorije praktično bez pauze pokušavale da iz tih zrna izvuku što više informacija. Za lunarnu nauku, to je bio trenutak koji se dugo čekao.
U jednom od novih radova, tim koji je predvodio planetarni naučnik Heng-Ci Tian sa Kineske akademije nauka fokusirao se na nešto što na prvi pogled deluje suvo i tehnički – izotope gvožđa i kalijuma.
Uzorci su prikupljeni upravo iz basena Južni pol–Ajtken, a zatim upoređeni sa bazaltima sa bliske strane Meseca, koje su tokom decenija doneli astronauti Apolo programa i kineska misija Chang’e-5. Izotopi su, podsetimo, varijante istog elementa sa različitim brojem neutrona, što menja njihovu masu, ali ne i hemijsko ponašanje.
Poređenja su rađena sa ranije objavljenim vrednostima, kako za Apolo bazalte, tako i za uzorke Chang’e-5, i rezultati su bili prilično jasni. Bazalti sa bliske strane Meseca pokazali su veći udeo lakših izotopa gvožđa i kalijuma, dok su uzorci sa daleke strane bili bogatiji težim izotopima.
To nije nešto što se lako može objasniti standardnim vulkanskim procesima, jer oni ne utiču na izotope kalijuma na način koji je ovde zabeležen.
Drugim rečima, objašnjenje je moralo biti dublje – bukvalno. Istraživači zaključuju da je masivni udar koji je formirao basen Južni pol–Ajtken prodro duboko u unutrašnjost Meseca, stvarajući ekstremne temperature. U takvim uslovima, materijal iz plašta bi se topio i isparavao, pri čemu bi lakši izotopi lakše prelazili u gasovitu fazu i bivali izgubljeni, dok bi teži ostajali iza.
Kako sami autori navode, iako magmatski procesi mogu da objasne deo podataka vezanih za gvožđe, izotopi kalijuma zahtevaju izvor u plaštu koji je na dalekoj strani Meseca teži nego na bliskoj.
Prema njihovim rečima, najverovatnije objašnjenje je isparavanje kalijuma izazvano udarom koji je formirao basen Južni pol–Ajtken, što pokazuje koliko je taj događaj snažno uticao na duboku unutrašnjost Meseca. Istovremeno, to sugeriše da veliki udari imaju ključnu ulogu u oblikovanju sastava plašta i kore planetarnih tela.
Poenta nije samo u hemijskim nijansama. Ako je udar zaista zahvatio toliku dubinu, on je mogao da promeni odnos izotopa kalijuma kroz značajne slojeve Meseca, možda čak da pokrene konvekciju plašta na nivou cele hemisfere. To je ideja koja zvuči smelo, ali za nju će biti potrebni dodatni uzorci sa drugih regiona daleke strane da bi se potvrdila ili odbacila.
Poznato je već dugo da je najveći udar u istoriji Meseca ostavio trag koji je nemoguće ignorisati. Novo istraživanje, međutim, sugeriše da ti tragovi nisu samo na površini, u vidu kratera i reljefa, već su upisani duboko u njegovu hemiju.
A kako to često biva u planetarnoj nauci, svaki odgovor otvara nova pitanja – o tome koliko sličnih priča kriju druga tela u Sunčevom sistemu i koliko daleko, ispod površine, zapravo sežu posledice drevnih kosmičkih sudara.
