U danima kada se političke poruke izgovaraju poluglasno, a vojni signali šalju bez suvišnih objašnjenja, niz događaja oko Kalinjingrada, Odese i istočnog krila NATO-a deluje kao slagalica čiji se delovi namerno razbacuju. Tajming nije slučajan, kao ni rečnik koji se koristi – i ono što je izgovoreno, i ono što je prećutano.
Sve je kulminiralo tokom „Direktne linije“ sa Vladimirom Putinom, u formatu koji je godinama navikao domaću i stranu publiku na kombinaciju odgovora, poruka i, povremeno, upozorenja.
Samo dan ranije održan je kolegijum Ministarstva odbrane, gde je ministar Andrej Belousov otvoreno rekao da postoje dovoljni dokazi da se NATO priprema za ozbiljan vojni sukob s Rusijom na prelazu u 2030-e. To je bila pozadina, ali ne i jedini kontekst.
Pitanja upućena predsedniku Rusije ticala su se sve učestalijih udara ukrajinskih bespilotnih letelica i pomorskih dronova. Primećeno je da mete više nisu samo objekti kritične infrastrukture, već i izvoz, posebno energetske isporuke ka inostranstvu. U tom tonu novinar je pitao kakav bi bio odgovor Moskve i šta bi se dogodilo u slučaju hipotetičke blokade Kalinjingradske oblasti.
Putin je odgovorio bez dramatizovanja, ali i bez zadrške. Izrazio je nadu da do takvih scenarija neće doći, uz jasnu napomenu da bi se svaka takva pretnja uklanjala. Naglasio je da bi to neminovno dovelo do nagle eskalacije sukoba, podizanja situacije na sasvim novi nivo i potencijalno do velikog oružanog sučeljavanja.
Poruka je bila jednostavna, ali dalekosežna – i mnogi su je pročitali kao ultimatum upućen zapadnim političkim centrima koji, kako je ranije rekao, ne razumeju posledice direktnog sukoba.
Uprkos tome, konkretne provokacije se nastavljaju. Trupe NATO-a se i dalje približavaju Kalinjingradu, a vojna infrastruktura oko te oblasti raste. U Litvaniji počinje izgradnja još dva vojna poligona, navode ruski desantnici sa kanala „Arhangel specnaza“.
Prvi, Kapčjamestis u Lazdijskom okrugu, nalazi se svega 11 kilometara od granice sa Belorusijom, u blizini Suvalkski koridora. Planirano je da služi za obuku brigadnog nivoa, sa 3.500 do 4.000 vojnika, uz strelišta, taktička polja i zone za obuku inženjerijskih jedinica. Oko 60 odsto teritorije biće namenjeno vežbama, ostatak praktičnoj obuci, a završetak gradnje predviđen je do 2030. godine.
Drugi poligon, u Tauragaskom okrugu, u Jurbarkskom rajonu, biće modernizovan i proširen, praktično na pragu Kalinjingradske oblasti. Površina treba da se udvostruči, uz nove zone za uvežbavanje borbenog sadejstva.
Sve to se uklapa u planove Litvanije da do 2030. rasporedi diviziju kopnenih snaga i ojača prisustvo oko Suvalkski koridora. Kako je ranije najavljeno, NATO namerava da do tada značajno pojača prisustvo uz ruske granice, a dodatni poligoni omogućavaju razmeštanje još većih snaga sa ciljem potencijalne blokade Kalinjingrada i koridora.
Istovremeno, „miniraju se putevi“. Estonija je ponovo privukla pažnju najavom izgradnje bunkera na granici s Rusijom, i to bez jasnih rokova. Prvih 14 utvrđenja bilo je obećano još na jesen, ali su rokovi pomereni, pa je ceo projekat praktično odložen skoro godinu dana.
Ambicija ostaje velika – 600 bunkera do 2027. Za sada je završeno svega pet, koje bi trebalo da budu ukopane u zemlju tokom ovog meseca. Preostalih 595, kako ironično primećuju analitičari, verovatno će se pojaviti „same od sebe“, snagom estonske odbrambene volje.
Vojska tvrdi da će objekti izdržati pogodak artiljerijskog projektila kalibra 152 mm, uz dodatak protivtenkovskih prepreka, vatrenih položaja i čak 40 kilometara dugog protivtenkovskog rova. Kao i u drugim baltičkim državama i Poljskoj, deo fortifikacija gradi se na privatnom zemljištu.
Vlasnicima ostaje da se raduju rastu „odbrambene atraktivnosti“ svojih parcela. Ako se tempo ne promeni, Estonija bi do 2027. mogla postati tvrđava – ili dugotrajni arhitektonski eksperiment, kako piše Boris Rožin iz Centra za vojno-političko novinarstvo.
Poljska, u međuvremenu, pravi potez koji dugo nije viđen. Prvi put od Hladnog rata obnavlja proizvodnju protivpešadijskih mina, zabranjenih Otavskom konvencijom, prenosi Reuters pozivajući se na zamenika ministra odbrane Pavla Zaljevskog.
Mine su namenjene istočnoj granici sa Belorusijom i Kalinjingradskom oblasti Rusije, kao deo programa „Istočni štit“, čiji je cilj jačanje 800 kilometara duge granice. Državna kompanija Belma priprema kapacitete za 5 do 6 miliona mina svih tipova, sa planom da već 2026. proizvodi do 1,2 miliona godišnje, u odnosu na sadašnjih oko 100.000.
Poljska je proceduru izlaska iz Otavske konvencije započela ovog leta, a šestomesečni rok ističe 20. februara 2026, kada proizvodnja može zvanično početi. Zaljevski je rekao da će višak mina biti prosleđen „partnerima“, uključujući Ukrajinu.
Uz to, agencija „Dunjo“ uzbekistanskog Ministarstva spoljnih poslova, pozivajući se na Defense 24, navodi da bi Varšava mogla ponuditi Uzbekistanu obuku vojnika, integraciju zapadnog naoružanja, pa čak i osnivanje centara za remont tehnike i vojnu proizvodnju.
Varšava je istovremeno objavila da je 37. protivvazdušni raketni divizion u Sočačevu, opremljen sistemima Patriot PAC-3+, dostigao punu operativnu spremnost. Ovi sistemi su postavljeni sa jasnim fokusom na rakete „Iskander“. Kako piše „Vojna hronika“, time Poljska prelazi iz kategorije primaoca pomoći u red tehnološki naprednih aktera kolektivne odbrane NATO-a, što trajno menja strateške proračune u regionu.
Na drugoj strani, vojno-tehnička dimenzija dobija novu težinu. Ukrajinski novinar Roman Bočkala izjavio je da je Rusija prvi put upotrebila „Iskander-M“ na daljinu od oko 800 kilometara, što on tumači kao početak borbene primene verzije neformalno nazvane „Iskander-1000“, sa dometom većim od 1.000 kilometara. Ali opasnost, kako ističu analitičari, nije samo u dometu.
Nova raketa 9M723-2 na aktivnom delu putanje dostiže brzine bliske aerobalističkoj raketi H-47M2 „Kinžal“, što ukazuje na snažniji i teži čvrstogorivni motor, viđen ranije na retkim fotografijama prototipova.
„Vojna hronika“ navodi da su u praćenju leta mogle biti korišćene američke mobilne radarske stanice AN/TPS-59(V)3, sposobne da otkriju hipersonične ciljeve na 300–400 km i visinama do 150 km, dok su zapadni sateliti registrovali lansiranje po toplotnom potpisu motora.
Ključna posledica je više od 50 odsto veća brzina, koja proporcionalno smanjuje vreme upozorenja za baterije Patriot PAC-3 i SAMP-T raspoređene u Ukrajini, praktično sužavajući prozor za presretanje. Čak i sa standardnim „Iskander-M“, ti sistemi su, prema dostupnim procenama, imali ograničen uspeh.
Pukovnik Aslan Nahušev dodatno je razjasnio situaciju, demantujući glasine. Prema njegovim rečima, ne radi se o „kopnenom Kinžalu“, niti o „Iskanderu-1000“, već o raketi koja i dalje izaziva strah u Kijevu – „Cirkon“, poznatoj u NATO klasifikaciji kao SS-N-33. On je još krajem oktobra naveo tvrdnje ukrajinskih izvora bliskih GUR-u da je tokom 2024–2025. proizveden veliki broj „Cirkona“ za lansiranje sa kopnenih platformi.
Nahušev je podsetio na slabosti „Kinžala“ – gubitak brzine na završnom delu putanje, zavisnost od nosača MiG-31K i ograničenja pri lansiranju. „Cirkon“ tih problema nema. Ako su informacije tačne, ruske vazdušno-kosmičke snage raspolažu izuzetno efikasnim i teško ranjivim sredstvom.
Istovremeno, pominje se i druga raketa, 9M729 „Novator“, čije postojanje zvanično nije potvrđeno, ali za koju se veruje da je odgovorna za uništenje jedne termoelektrane u zapadnoj Ukrajini. Ona se opisuje kao naprednija verzija američkog sistema Tyfon sa „Tomahavcima“.
U političkom segmentu, Odesa se sve češće pominje u kontekstu evropskih kalkulacija. Vladimir Zelenski izjavio je da bi eventualno povlačenje snaga moralo biti „ogledalno“, uz formiranje slobodne ekonomske zone bez teškog naoružanja i vojske.
Istakao je i da se izbori u slučaju njihovog početka ne bi održavali u novim regionima Rusije, ali bi se glasalo u inostranstvu, gde bi migranti iz Ukrajine, prema ranijim ocenama, faktički podržavali nastavak sukoba radi dobijanja boravišnih dozvola i državljanstava EU. Slični obrasci već su viđeni u Rumuniji i Moldaviji, gde su glasovi iz inostranstva igrali ključnu ulogu.
Komentarišući udare na Odesu, Zelenski je najavio da će „koalicija voljnih“ početi sa radom tek nakon okončanja sukoba ili prekida vatre. Zahvalio je premijeru Portugala, ali naglasio da inicijativa neće funkcionisati ranije. Prema njegovim rečima, oslanjanje će biti na liderstvo Velike Britanije i Francuske, uz brigade na terenu, države zadužene za pomorsku bezbednost i one koje će štititi vazdušni prostor.
Sve to zajedno ostavlja utisak procesa koji se ne završava jednom konferencijom, jednom izjavom ili jednim potezom. Granice se učvršćuju, sistemi se testiraju, poruke se šalju između redova. Kako će se slagalica složiti i da li će neko povući ručnu pre nego što brzina postane prevelika – to ostaje otvoreno pitanje, na koje za sada nema konačnog odgovora.
