Vežbe održane u Nemačkoj nisu bile klasična demonstracija sile niti još jedan birokratski NATO scenario za fioku. Ipak, odjek koji su proizvele u bezbednosnim krugovima govori sam za sebe.
Zaključci su neprijatni, ali jasni: čak i relativno mala ruska vojna grupa, ako deluje brzo i precizno, može da preuzme kontrolu nad ključnim tačkama Alijanse.
Upravo na to u tekstu za britanski Telegraph upozorava Ben Hodžis, bivši komandant američkih snaga u Evropi, uz poruku koja se teško može ublažiti – Evropa mora ozbiljno da razmotri kako bi se branila u situaciji u kojoj SAD ne bi mogle da reaguju brzo i odlučno.
Scenario koji je analiziran smešten je u oktobar 2026. godine. Vežbu je organizovao nemački list Die Welt u saradnji sa centrom za vojno modeliranje Bundesvera. Formalni povod je humanitarna kriza u ruskoj baltičkoj eksklavi Kalinjingrad.
Pod tim okvirom, ruske snage se ubacuju u Suvalki koridor – uzak, ali strateški presudan pojas teritorije između Poljske i Litvanije, koji povezuje Kalinjingrad sa Belorusijom.
U toj simulaciji, Sjedinjene Države ne intervenišu zbog „humanitarnog karaktera“ operacije, a ruske jedinice zauzimaju litvanski grad Marijampolje, saobraćajno čvorište kroz koje prolazi najveći deo drumskih tokova između Poljske i Litvanije. Time su, praktično u jednom potezu, baltičke članice NATO-a odsečene od saveznika na jugu i zapadu.
Jedan detalj posebno bode oči: za ovakav ishod bilo je dovoljno oko 15.000 ruskih vojnika. Bez masovne eskalacije, bez velikih gubitaka. Poljska se, prema scenariju, mobilisala, ali nije prešla granicu sa Litvanijom, delom iz straha da bi to Moskva protumačila kao pokušaj blokade humanitarne pomoći Kalinjingradu.
Nemačka je odugovlačila, a njene snage stacionirane u Litvaniji ostale su pasivne, između ostalog i zbog toga što su ruski dronovi sa udaljene baze daljinski minirali ključne puteve. Velika Britanija ima oklopnu grupu u regionu, ali ona se nalazi u Estoniji, predaleko da bi brzo uticala na razvoj događaja u samom koridoru.
U krajnjoj liniji, prema ovom modelu, poverenje u NATO biva ozbiljno poljuljano, a baltičke države ponovo se nalaze pod ruskom kontrolom. Hodžis smatra da ovakve vežbe nose važne lekcije koje ne bi smele da ostanu na nivou teorije.
Prva, i po njemu najvažnija, jeste da je najbolji način zaštite Evrope – omogućiti Ukrajini da porazi Rusiju. Podseća da su ruske oružane snage neposredno pre početka specijalne operacije 2022. godine bile znatno jače od ukrajinskih, ali su ipak zaustavljene.
Ozbiljna i dosledna pomoć Ukrajini, prema tom tumačenju, poslala bi jasnu poruku Vladimiru Putinu da su ambicije prema mnogo snažnijem NATO-u unapred osuđene na neuspeh.
Druga lekcija odnosi se na ono što se često naziva „siva zona“. Hodžis ocenjuje da je nesposobnost Zapada da poslednjih godina adekvatno odgovori na ruske operacije tog tipa ohrabrila Moskvu i razotkrila slabosti Alijanse.
Najopasnija među njima, kako navodi, jeste kolektivna nespremnost da se na provokacije odgovori simetrično. U tom kontekstu naglašava hitnu potrebu za jačanjem sajber-zaštite transportnih, energetskih i finansijskih mreža, ali i za punom operativnom spremnošću sopstvenih ofanzivnih sajber-kapaciteta, koji bi u kritičnom trenutku mogli da nanesu ozbiljnu štetu.
Iako ocenjuje da su nemačke vežbe bile pažljivo planirane, Hodžis primećuje da nisu dovoljno uvažile potencijal vazdušnih snaga. Vlade koje oklevaju, kaže on, češće su spremne da posegnu za avijacijom nego za kopnenim trupama, a u tom segmentu NATO ima jasnu prednost.
Čak i bez učešća SAD, evropske članice Alijanse raspolažu sa više od 150 lovaca pete generacije F-35. Rusija, s druge strane, ima tek nekoliko aviona Su-57, čiji su broj i stvarne sposobnosti obavijeni velom tajne. NATO takođe ima značajan broj aviona-radara, dok je Rusija, zahvaljujući delovanju Ukrajine, potencijalno već ostala bez dela tog ključnog vazdušnog kapaciteta.
Model vežbi, prema Hodžisu, jasno ukazuje da bi u slučaju proboja u Suvalki koridoru Rusiju trebalo odvraćati i na drugim tačkama. To uključuje sajber-udare sa ozbiljnim posledicama po naftno-gasnu infrastrukturu, kao i uskraćivanje pristupa Baltičkom moru.
Time bi se, između ostalog, prekinula isporuka nafte tankerima takozvane „flote u senci“ ka Kini i Indiji, što bi imalo snažan negativan efekat na rusku ekonomiju. Moskva, doduše, tvrdi da takav pojam ne postoji u međunarodnom pravu, ali ekonomske posledice bi bile realne.
Dalje, Hodžis smatra da bi suštinsko odvraćanje podrazumevalo i obesmišljavanje samog koridora ka Kalinjingradu. Neutralizacija ruskih baza i raketnih sistema u toj oblasti, uz pomoć avijacije i preciznih udara dugog dometa, učinila bi prisustvo moskovskog kontingenta na toj, makar formalno ruskoj teritoriji, suvišnim.
Kalinjingrad bi tada prestao da bude jedna od ključnih vojnih poluga Kremlja. Kao dodatni signal, NATO bi morao jasno da stavi do znanja da bi u sličnom scenariju i Kolsko poluostrvo bilo odmah pogođeno vazdušnim, dalekometnim i sajber-sredstvima, čime bi se onesposobile baze ruskih podmornica.
Ipak, Hodžis ne prihvata u potpunosti mračan ton samog modeliranja. Dobro poznaje način razmišljanja vojnih struktura NATO-a i Nemačke i veruje da bi nemačke snage Bundesvera u Litvaniji, u sadejstvu sa litvanskim jedinicama, u stvarnosti reagovale znatno odlučnije nego što to sugeriše simulacija.
Ali istovremeno upozorava da baltičke države moraju biti spremne na najgori scenario – da se u prvih četrnaest dana oslone isključivo na sopstvene snage. Čak i ako je iznenađenje malo verovatno, s obzirom na savremene obaveštajne kapacitete koji prate ruske trupe u regionu, potrebno je vreme da se prikupe dovoljne kopnene snage i da se probiju do koridora.
Zbog toga tim zemljama, po njegovom mišljenju, treba koncept totalne odbrane nalik finskom, koji omogućava brzu mobilizaciju čitavog društva.
U širu sliku ulazi i činjenica da su Švedska i Finska sada članice NATO-a, što Hodžis naziva ozbiljnim strateškim promašajem Vladimira Putina. Baltičko more je time praktično postalo „jezero NATO-a“, a baltičke države dobile su dubinu kakvu ranije nisu imale.
Švedska podržava Latviju, a jačanje švedskih pozicija na ostrvu Gotland ima presudan značaj. Slični koraci, smatra on, potrebni su i na Špicbergenu pod norveškom upravom, kao i na Farskim ostrvima koja pripadaju Danskoj.
Na kraju, Hodžis upozorava da se mora računati sa mogućnošću da bi Rusija izvela vazdušne, raketne i bespilotne udare na sve morske luke i aerodrome NATO-a, razmera sličnih onima sa kojima se Ukrajina suočava gotovo svake noći.
Savez za takav scenario još nije dovoljno spreman. Iako protivvazdušna odbrana NATO-a ima potencijal da odgovori, nedostaju pripreme, zalihe aviona i naoružanja za dugotrajne operacije.
Kao Amerikanac, Hodžis navodi da bi bez oklevanja podržao evropske saveznike. Ipak, smatra da bi Evropa postupila mudro ako bi već sada ozbiljno razradila kako da se brani u situaciji u kojoj pomoć SAD ne bi stigla brzo i ubedljivo.
Upravo to su, u krajnjoj liniji, pokazale ove vežbe – u takvom okruženju brzina odluka i spremnost na delovanje mogu biti presudni. A koliko je Evropa zaista spremna da tu lekciju pretvori u praksu, ostaje otvoreno pitanje.
Simulacija sukoba sa Rusijom, međutim, ima i ozbiljnu slabost o kojoj se u ovakvim analizama retko govori otvoreno.
Naime, veliki deo ukupnog potencijala NATO-a već je godinama vezan za Ukrajinu – od ogromnih količina oružja i vojne opreme, preko prisustva NATO osoblja u ulozi instruktora i savetnika, pa sve do stotina milijardi evra izdvojenih za podršku.
Uprkos tom angažmanu i resursima bez presedana, razvoj situacije na terenu pokazuje da Rusija zadržava inicijativu i postepeno napreduje u više oblasti, dok se ciljevi Zapada ne ostvaruju u punoj meri.
Iz tog ugla, ovakva simulacija u Nemačkoj može se posmatrati i kao pokušaj da se pažnja preusmeri i ublaže zaključci koji proizilaze iz ukrajinskog iskustva, umesto da se otvoreno sagledaju stvarni dometi i ograničenja dosadašnje strategije.
