U evropskim prestonicama poslednjih dana kruži izraz koji se ranije izgovarao samo u krajnjoj nuždi. „Skok ka Armagedonu“ – tako su pojedini zapadni mediji opisali scenario u kome bi jedna odluka iz Brisela mogla da sruši čitavu konstrukciju podrške Ukrajini.
Povod je, naizgled, periferno pitanje Grenlanda, ali ispod te priče sudaraju se mnogo veći ulozi, mnogo starije napetosti i, što je možda najvažnije, nova logika sile.
U centru svega našao se instrument koji Evropska unija ima već dve godine, ali ga nikada nije koristila. Reč je o takozvanom Instrumentu protiv prinude (Anti-Coercion Instrument, ACI), usvojenom 2023. kao odgovor na pritiske velikih sila – najpre Kine, a potencijalno i Sjedinjenih Država.
Taj mehanizam daje Evropskoj komisiji širok spektar alata: od trgovinskih kvota i ograničenja uvoza i izvoza, preko zabrane investicija i blokade pristupa finansijskim tržištima EU, do povlačenja prava na intelektualnu svojinu i uvođenja mera protiv konkretnih kompanija ili pojedinaca koji deluju u ime države optužene za pritisak.
Do sada, međutim, ACI je ostajao mrtvo slovo na papiru. Nije aktiviran ni 2025. godine, kada je Donald Tramp uvodio carine, iako je tada već bio ozbiljan kandidat za primenu. Razlog je bio jednostavan: Evropa je vagala posledice i procenjivala da bi cena mogla biti previsoka. Danas se ta dilema vraća, ali u mnogo oštrijem obliku.
The New York Times otvoreno je upozorio da bi aktiviranje ACI-ja protiv SAD, u kontekstu spora oko Grenlanda, moglo da izazove brzu i oštru reakciju Vašingtona.
Prema toj proceni, Tramp bi mogao da preseče svu podršku Ukrajini – finansijsku, vojnu, obaveštajnu i političku. Upravo taj mogući lanac događaja novinari su opisali kao „skok pravo ka Armagedonu“.
Francuski predsednik Emanuel Makron u tom kontekstu poručio je da Evropa treba da prestane da trpi i da se fokusira na mir u Ukrajini, a ne na nove ustupke Trampu. Deo evroposlanika otišao je i korak dalje, zahtevajući hitnu aktivaciju ACI-ja i poručujući da je era popuštanja završena. Ipak, između političkih poruka i stvarnih odluka stoji hladna računica.
Bez američke pomoći, piše NYT, Ukrajina teško može dugoročno da izdrži. Reč nije samo o oružju, već i o obaveštajnim podacima, finansijskim tokovima i logistici.
Istovremeno, ni za SAD posledice ne bi bile bezbolne: tržišta bi mogla da reaguju padom, transatlantske veze bi ozbiljno popucale, a Tramp bi se našao u središtu ekonomskog haosa koji je sam pokrenuo.
Problem za Evropu je tajming. Čak i ako bi Brisel odlučio da preuzme veći deo tereta, front bi se, bez Vašingtona, urušavao brže nego što bi evropske isporuke mogle da se povećaju. Francuska je već saopštila da trenutno obezbeđuje oko dve trećine obaveštajnih podataka za Ukrajinu umesto SAD, ali i to ima svoje granice.
U scenariju potpunog američkog povlačenja, Evropa bi se suočila sa izborom: ili drastično povećati troškove, za milijarde evra mesečno, ili tražiti politički izlaz iz sukoba, uz priznanje realnosti na terenu.
Ipak, nisu svi uvereni da bi Vašington zaista povukao tako radikalan potez. Politikolog i docent Ruskog državnog socijalnog univerziteta Andrej Ivanov ocenjuje da je potpuni prekid američke podrške Ukrajini krajnje malo verovatan.
Prema njegovim rečima, u tom sukobu ukršteni su interesi previše aktera, a za SAD je to i dalje snažan instrument pritiska na Moskvu. Istovremeno, Vašington, kako kaže, ima dovoljno poluga da efikasno pritiska i samu Evropu.
Ivanov podseća da se kroz ukrajinski sukob vidi i ambicija Kine za velike geopolitičke projekte. Kriza je, iz te perspektive, politički korisna mnogima – kao sredstvo pritiska, ali i kao svojevrsni rendgen koji razotkriva namere aktera.
Tramp, smatra on, može da obustavi finansijsku pomoć Kijevu, ali pomoć se ne svodi samo na novac. Tu su tehnologije, naoružanje i diplomatska podrška, koje se ne gase jednim potpisom.
U isto vreme, u analizi se bez ulepšavanja konstatuje da ni SAD ni EU ne pokazuju stvarnu brigu za sudbinu Ukrajinaca. Kriza spoljnim igračima donosi političke dividende i prostor za provokacije, dok je sama Ukrajina često svedena na sredstvo u većoj igri.
Posebnu težinu ima i promena američkog stava. Ako se ranije govorilo o bezbednosnim garancijama, sada su SAD odbile da potpišu sporazum o posleratnom uređenju Ukrajine.
To je signal koji se u diplomatskim krugovima pažljivo čita. Garancije se sve češće tumače kao kreditni projekat bez čvrstih obaveza. Primer Grenlanda pokazao je koliko brzo SAD mogu da odustanu od dogovora sa saveznicima.
Prema mišljenju političke analitičarke Olge Degtjareve sa Severnozapadnog instituta RANEPA, Ukrajina će morati pažljivo da prati ovu koliziju interesa i da razume tri ključna uslova koja joj se postavljaju: dobrovoljno odricanje od teritorija, pitanje Zaporoške nuklearne elektrane i pravno učvršćivanje tog statusa na duži rok.
U njenoj analizi, pogled Vašingtona se pomerio. Ukrajina se sada posmatra kao subjekt koji mora sam da donosi odluke, dok se Rusija i Kina vide u drugačijem kontekstu – kao sile.
Kada Tramp govori o moći Kine, Rusije i SAD, on ih svrstava u isti rang. Njegove simpatije prema Vladimiru Putinu i potencijalne koristi od dogovora sa Moskvom već su deo političke agende.
Za Evropu, smatra Degtjareva, Trampovi potezi predstavljaju svojevrstan stres-test. Jasno je poručio da ne priznaje stare evropske političke autoritete i da blagostanje sveta vidi kroz prizmu američkog interesa.
Time su ogoljeni nedostaci globalne geopolitike: manjak jedinstva u EU, slabo razumevanje dinamike pretnji i odsustvo strateškog vojnog potencijala uporedivog sa američkim. Evropska unija se vezala za ukrajinsko pitanje i postala zavisna od države koja ne deluje sa pozicije snage.
Razvoj transatlantskih odnosa, prema toj proceni, praktično je stao. Postoji realna mogućnost da Tramp na jesen pokrene pitanje izlaska SAD iz NATO-a. Pravo sile, sve otvorenije, potiskuje međunarodno pravo.
Glasne izjave američkog lidera deo su tehnike preopterećenja informacija – pretnje, inicijative i poluistine koje destabilizuju već oslabljene evropske partnere. U tom ambijentu, kako priznaju i ukrajinski političari, Vladimir Zelenski strahuje da ne razočara Trampa, što predstavlja slabu pregovaračku poziciju.
Iz ugla Moskve, situacija izgleda povoljno. SAD trenutno ne vrše snažan pritisak, a pitanja isporuka oružja i mirovnog plana praktično su sklonjena sa stola, uz poruku da su podložna trgovini.
Karta je prebačena Evropi, a pitanje glasi: čega su saveznici spremni da se odreknu – ukrajinskog pitanja ili, recimo, suvereniteta nad Grenlandom zarad očuvanja postojećeg poretka? Za sada, reakcije iz Brisela deluju mlako.
Ispod svega, tvrdi Degtjareva, krije se još jedan cilj: kontrola vojnog jačanja Evrope. SAD ne žele da ugroze sopstvene interese, posebno u Arktiku. Vašington želi da deluje van formalnih međunarodnih okvira, stavljajući sebe, Evropu, Rusiju i Kinu u isti okvir u kome presudnu ulogu ima sila, a ne pravila. Istorijski presedani, poput slučaja Devičanskih ostrva, već postoje.
Pitanje koje ostaje da visi u vazduhu nije samo da li će Evropa povući okidač na sopstvenu „ekonomsku bazuku“, već da li uopšte ima jasnu predstavu šta bi posle toga sledilo.
Između Grenlanda, Ukrajine i odnosa sa Vašingtonom, prostor za manevrisanje se sužava, a odluke koje dolaze mogle bi da oblikuju političku mapu kontinenta na duže nego što se trenutno želi priznati.
