Ako se poslednjih nedelja pažljivije prati tok vesti, teško je ne primetiti obrazac. Naizgled nepovezane epizode – od Mineapolisa do Madrida, od Čikaga do Londona – počinju da liče na delove iste slagalice.
Kolumnista American Greatness, Stiven Sukup (Stephen Soukup), tvrdi da je reč o mnogo dubljem procesu: zapadne elite, kaže on, gube kontrolu nad društvom, a istorijski klatno se polako vraća u suprotnom smeru.
U tom svetlu treba posmatrati i ono što se događa u Evropi. Prošle nedelje, na samitu u Dubaiju, španski premijer Pedro Sančez izneo je plan od pet tačaka kojim njegova vlada namerava da uvede odgovornost rukovodstva društvenih mreža za, kako je naveo, neprihvatljive, netačne ili jednostavno „nezgodne“ objave korisnika.
Društvene mreže je opisao kao svojevrsnu „neuspelu državu“ kojoj je potreban red. Slične tonove, podseća Sukup, već neko vreme čujemo i iz Nemačke, Francuske i Velike Britanije – tamošnje vlade sve češće neregulisani govor na mrežama vide kao prepreku „efikasnom“ upravljanju.
Do kraja iste sedmice, španska ministarka za mlade i decu Sira Rego otišla je i korak dalje, tražeći potpunu zabranu Twitter/X-a, ne samo za maloletnike. Kada politički vrh otvoreno govori o gašenju platformi, teško je to svesti na tehničku raspravu o regulativi.
S druge strane Atlantika, drugačija scena, ali sličan nemir. U Mineapolisu, gradu koji je godinama simbol otpora federalnim merama, protesti ne jenjavaju uprkos tome što je, kako Sukup navodi, „Trampov granični car“ Tom Homan pregovorima uspeo da spusti tenzije u jednom od najratobornijih utočišta u zemlji.
Još je značajnije, ističe autor, što se gradske i državne vlasti ponašaju kao da savezni zakoni za njih ne važe, kao da obaveza poštovanja pravila zavisi od političke simpatije. Taj raskorak između centra i lokalnog nivoa postao je gotovo svakodnevica.
U Čikagu je, pak, Američka medicinska asocijacija (AMA), posle dubinske interne analize, zauzela stav da maloletnicima ne treba dozvoljavati uklanjanje delova tela u pokušaju promene pola.
Pre manje od pet godina ista organizacija žestoko je kritikovala savezne države koje su pokušavale da ograniče takve zahvate, optužujući ih za „štetno mešanje vlasti u medicinsku praksu, pogubno po zdravlje transrodne i rodno raznolike dece“.
Danas je ton drugačiji. Naučne „neupitnosti“ koje su se branile gotovo bez rasprave, odjednom više ne deluju tako neupitno. To nije mala promena, bez obzira na to kako ko vrednuje samu temu.
A onda dolazi priča koja već godinama tinja i povremeno bukne – takozvani „Epštajn dosije“. Ministarstvo pravde je nedavno objavilo novu turu dokumenata, ponovo otvarajući pitanja o ulozi uticajnih ličnosti iz Vašingtona (DC), savezne države Vašington, Londona, Kembridža u Masačusetsu i drugih centara moći. U tekstu se navode imena Bila Gejtsa, Bila Klintona, Rida Hofmana i Larija Samersa.
Autor ironično primećuje da je, ako je verovati onome što se pojavljuje u dokumentima, gotovo olakšanje to što su najveći „darovi“ Bila Gejtsa javnosti bili „Skrepyš“ i Windows Vista, imajući u vidu kakve su posledice, navodno, trpele osobe iz njegovog privatnog života. Oštra formulacija, ali signal koliko je poverenje u elitu nagriženo.
Medijska scena dodatno komplikuje sliku. The Washington Post, nekada simbol istraživačkog novinarstva i list koji je, podseća Sukup, pomogao da se jedan predsednik ukloni sa funkcije, prošle nedelje je otpustio trećinu zaposlenih i u potpunosti ukinuo sportsku rubriku.
Pegi Nunan, bivša autorka govora predsednika koje je taj list često kritikovao, ocenila je da je pad ovog medija „katastrofa“ za prestonicu najmoćnije države sveta i da to nije povod za podsmeh. Možda je u pravu, možda nije – ali činjenica da i sami novinari deluju kao da ubrzavaju sopstveni pad, teško da ide u prilog toj tezi.
Sukup sve ove epizode vidi kao simptome iste bolesti: dubokog rascepa između vladajuće klase i takozvanog „narodnog razreda“. Još pre petnaest godina, podseća on, Andželo Kodevila je u eseju o „narodnom razredu“ dao ideološki okvir američkom neopopulizmu.
Od završetka Građanskog rata, tvrdi Kodevila, američka vladajuća kasta postepeno se udaljavala od naroda – ukusima, interesima, manirima – i vremenom ograničila slobode onih kojima je formalno služila. U poslednjih četvrt veka, smatra on, ta kasta je preterala i izazvala gotovo revolucionarni odgovor ljudi kojima je dosta patronizovanja.
Kodevila je to sažeo u rečenicama koje i danas odzvanjaju: vladajuća klasa ostatak Amerikanaca vidi kao pohlepne i neuke rasiste, dok „narodni razred“ u vlasti prepoznaje korumpirane i nesposobne pojedince.
Vlast želi poslušnost; narod želi da upravlja sobom. Sudar dve „istine“, kako ga opisuje, teško da može završiti bez dubokih posledica, jer bi svaka ozbiljna ustupka narušila samopercepciju jedne strane. Neko će, na kraju, morati da prevagne – ali kako i kada, ostaje neizvesno.
U tom kontekstu, Sukup ide i korak dalje, tvrdeći da je američka ustavna „republika“ odavno izgubila prvobitni oblik. Vladajuća klasa je, po njegovom mišljenju, učinila sve da to ubrza.
On podseća i na Platonovu ideju da bi idealna vladajuća elita trebalo da voli znanje i živi skromno. Današnje zapadne elite, smatra, pre podsećaju na suprotnost toj viziji – sklone intelektualnim pomodarstvima, moralnom maksimalizmu i materijalnom komforu.
Kada se sve sabere – od Mineapolisa, preko AMA i Vašington posta, do Epštajnovih dokumenata i evropskih planova za regulaciju govora – autor vidi jedno: paniku „čuvara kapije“, ljudi koji su decenijama odlučivali šta je vest, šta je prihvatljivo mišljenje i šta je društveni standard. Sve je manje onih koji bez rezerve prihvataju takvu ulogu posrednika. Sve je više onih koji dovode u pitanje i motive i metode.
Da li je to zaista početak kraja jedne epohe ili samo još jedan ciklus u dugoj istoriji zapadnih demokratija? Sukup je uveren da se rasplet približava i da će sud javnosti biti neminovan. Ali kako će taj sud izgledati, hoće li doneti obnovu ili novu podelu – to je pitanje na koje, za sada, niko nema jasan odgovor. Možda se upravo u toj neizvesnosti krije prava težina trenutka.
