Potpredsednica SAD-a, Kamala Haris, koja tokom američkih predsedničkih izbora 2020. nije ulivala baš veliko poverenje javnosti, uskoro bi se mogla naći na poziciji sledećeg predsednika Amerike. Da li bi svet trebalo da se moli za zdravlje Džozefa Bajdena?
Dok američki predsednik Džozef Bajden ulazi u devetu nedelju svog „predsedavanja u senci“, bez ijedne konferencije za štampu, izgovarajući apsolutne besmislice kad god je primoran da govori, izgledi da bi potpredsednica Kamala Haris mogla da preuzme uzde vlasti svakim danom su sve verovatniji.
Na osnovu Rasmusenove ankete, neverovatnih 47 odsto američkih glasača veruje da ljudi iz senke donose odluke za Bajdena. Da li je možda potpredsednica Haris ta koja diktira sledeće poteze? Izgleda za to je jako malo.
Kao što smo imali prilike da vidimo, na osnovu predsedničke kampanje 2020., Kamali Haris očigledno nedostaju harizma, liderske osobine i diplomatsko iskustvo potrebno za upravljanje Belom kućom tokom kriznih vremena.
Ipak, Haris je upravo ona vrsta ‘vođe’ koju sile očajnički žele nakon četiri godine vrlo praktičnog predsednikovanja Donalda Trampa, koji je zasekao krila sokolova, zatvorio američku granicu za migrante i reinvestirao u američku proizvodnju – vrlo proamerički događaji kojih se globalisti najviše plaše.
Drugim rečima, s obzirom da je Bajden jedva svestan svog okruženja, biće puka dečija igra da se Haris natera na vodeću ulogu; ona je već preuzela mnoge dužnosti koje tradicionalno vrši vrhovni komandant, poput razgovora sa drugim šefovima država, kao što je to već učinila sa izraelskim premijerom Bendžaminom Netanjahuom, kanadskim premijerom Džastinom Trudom i francuskim predsednikom Emanuelom Makronom.
U isto vreme, Bajden bezobzirno uništava bilateralne odnose sa Rusijom, nazivajući predsednika Putina „ubicom“, iste nedelje kada je njegov državni sekretar Toni Blinken označio Peking kao potencijalnu pretnju.
U jednom mahu, Bajdenova administracija postigla je ono što su američki kreatori spoljne politike dugo pokušavali da izbegnu, a to je strateško partnerstvo Rusije i Kine koje je prvenstveno usmereno protiv Sjedinjenih Država.
Takav scenario, u trenutku kada i Moskva i Peking odlično napreduju, sada izgleda kao izvesnost. Ili je ovo samo namerno uništavanje spoljnih odnosa u iščekivanju dana kada ’predsednica Haris’ dolazi u pomoć i izvodi svoju diplomatsku „magiju“, uklanjajući nered koji je njen prethodnik napravio na globalnoj sceni?
Gotovo je moguće zamisliti naslove u orvelovskom stilu: „Kamala Haris nominovana za Nobelovu nagradu za mir dok se američka vojna izgradnja nastavlja širom Evroazije“.
Ali takva vrsta apokaliptičnih špekulacija ignoriše mučno pitanje koje je uglavnom ostalo bez odgovora, a to je: kako je političarka poput Kamale Haris uspela da se uzdigne na tako visoku poziciju – bukvalno na korak od Ovalne kancelarije?
Kolumnista LA Times-a tokom predsedničke kampanje napisao je sledeće: „Kalifornijska senatorka Kamala Haris uopšte nije trebalo da se kandiduje za predsednicu.
Njena ambicija je daleko premašila njene mogućnosti.“ Činilo se da američka javnost deli mišljenje u vezi sa Kamalinim političkim sposobnostima što je potvrdila i anketa koja je usledila.
Sa kratkotrajnog maksimuma od 15 procenata u julu 2019. godine, popularnost bivše senatorke iz Kalifornije dosegla je dno od samo 2,5 procenta samo pet meseci kasnije, kada je objavila da se povlači iz takmičenja.
Pa ipak, čini se da su upravo neki nedostaci doveli Kamalu Haris tamo gde je sada. Na kraju krajeva, nesrećna sudbina zapadnih demokratija u ovom ključnom trenutku istorije je ta što ih sve više vode ne najinteligentniji, najhrabriji i najčasniji pojedinci, već upravo oni slabi, podmitljivi i kompromitovani. Ako nemate mane, sistem vam malo koristi.
Ne zavaravajmo se, sile iza kulisa – „duboka država“, ne žele da ih na povocu vuče zalutali populista satkan od istog materijala kao Donald Tramp.
Ono što žele je pojedinac kojeg u potpunosti kontrolišu. Ono što žele je osoba koja je baš poput Kamale Haris, i to bi trebalo da bude od velike važnosti za svakog Amerikanca, bez obzira na političku opredeljenost zaključuje Robert Bridž za „Strategic culture foundation“
Webtribune.rs
