Nabrojati sve sankcije, embarga, carine, ograničenja i pritiske koje je nakon Obamine administracije uveo Donald Tramp, oduzelo bi previše vremena, jer sada na meti američke uprave nisu samo zemlje koje Vašington smatra neprijateljskim, već i nepošteni partneri i saveznici, među kojima su Nemačka, Kanada, Turska i Meksiko i brojni drugi.
Neprijatelji su poznati, a krivica saveznika i partnera je što na vlastitu štetu ne žele da učetvuju u ostvarenju Trampovog sna da “Ameriku opet učini velikom”. Međutim, pritisci na sve više zemalja u svetu su se pokazali kontraproduktivnima, što priznaju i američki stručnjaci.
Najnovija loša vest za Belu kuću stiže iz Saudijske Arabije i kartela OPEC+, koji su poručili kako uopšte nisu razgovarali sa Trampom o povećanju proizvodnje, kako bi se nadoknadio predviđeni manjak iranskog izvoza nafte i snizile cene energenata na svetskom tržištu.
[adsenseyu1]
Američki predsednik nastavlja sa pokušajima vršenja pritiska na naftno tržište i uticaja na naftne kvote. U petak, 26. aprila, delimično je uspeo da postgne taj cilj zbog izjave “kako je pozvao OPEC i zatražio niže cene”. Prema Trampu, navodno je “nazvao OPEC i rekao: “Morate ih sniziti. Morate ih smanjiti.” Izjava je objavljena na zvaničnoj internet stranici američke administracije.
Nakon ove objave je došlo do pada cena na tržištu nafte. Ugovori za naftu Brent na berzi ICE za junske isporuke su pali za za 3,3 odsto i Brent se juče prodavao za 71,86 dolara za barel. WTI nafta u Njujorku je za junskuisporuku pala za 2,9 odsto i prodavala se za 63,30 dolara za barel.
Ali, laž je trajala kratko i The Wall Street Journal je naveo kako niko od predstavnika kartela OPEC nije razgovarao sa Trampom, što su potvrdile i vlasti Saudijske Arabije.
Generalni sekretar OPEC-a Mohamed Barkindo nije vodio nikakve pregovore s Trampom, a ministar energetike Saudijske Arabije, Kalid el Falih, takođernije razgovarao o tom pitanju s američkim predsednikom. Saudijski funkcioneri su za WSJ rekli da princ Mohamed bin Salman takođe nije razgovarao s Trampom. Venecuelski ministar nafte Manuel Kuevedo, koji trenutno predsedava konferencijom OPEC-a, takođe nije razgovarao s američkim predsednikom.
Tramp je odgovorio na ove informacije i na svom tviteru naveo da je “razgovarao sa Saudijskom Arabijom i drugima o povećanju ponude nafte”, što je potrebno zbog embarga nametnutog Iranu. U poruci se takođe navodi da se “svi slažu”. Ali Tramp nije pojasnio s kim je to u Saudijskoj Arabiji govorio, ni s čime se tačno “svi slažu”.
Trampova izjava je u suprotnosti sa komentarima ministra energetike Saudijske Arabije Kalida el Faliha od srede, 24. aprila, kada je saudijski funkcioner rekao kako “Saudijska Arabija u bliskoj budućnosti neće povećati proizvodnju nafte”.
Analitičari, uključujući američke, složni su da je Tramp ostvario privremeni cilj s cenama nafte tokom jučerašnje prodaje, ali s lažnim tvrdnjama rizkuje da potkopava verodostojnost svih svojih budućih izjava o bilo kakvim “pregovorima”.
Sankcije protiv Irana će pogoditi Trampove glasače
Portal Moon of Alabama javlja kako su Sjedinjene Države pokrenule totalni ekonomski rat protiv Irana. Naime, Vašington je 22. aprila saopštio kako više neće odobravati izuzeća od sankcija za osam zemalja, uključujući Tursku.
“Ova odluka ima za cilj da iranski izvoz nafte dovede do nule i tako režimu ukine glavni izvor prihoda”, izjavila je Bela kuća.
“Trampova administracija i naši saveznici odlučni su da podrže i prošire maksimalnu ekonomsku kampanju protiv Irana kako bi se okončala destabilišuća aktivnost režima koji preti Sjedinjenim Državama, našim partnerima i saveznicima i bezbednosti na Bliskom istoku”, rekao je Tramp.
Ranije je osam vlada “dobilo” šestomesečnu suspenziju američkih jednostranih sankcija protiv Irana. To su Kina, Indija, Japan, Južna Koreja, Tajvan, Turska, Italija i Grčka. Iran trenutno izvozi oko milion barela nafte dnevno. Sadašnja izuzeća od jednostranih američkih sankcija se završavaju 30. aprila.
Japan, Južna Koreja i Tajvan su protektorati Sjedinjenih Država i oni će učiniti kako je naređeno. Italija i Grčka bi mogle da pokažu znakove otpora, a reakcija Indije zavisi od ishoda trenutnih izbora. Kina se verovatno neće pridružiti američkoj komandi. Turskoj je preko potrebna iranska nafta i gas i Ankara u ovom trenutku to ne može učiniti. Irak je doslovno zavisan od iranske nafte i gasa, koji mu trebaju za proizvodnju električne energije. Nestanci struje tokom vrućeg leta u Iraku mogu dovesti do narodnih nemira.
Američki državni sekretar Majk Pompeo, poznat po izjavi “lažemo, varamo i krademo”, predstavio je 12 zahteva Iranu, koji znače potpunu predaju Teherana. Iran, naravno, ništa od toga neće učiniti.
To su Sjedinjene Države koje su, bez razloga, ponovo pokrenule neprijateljstvo protiv suverene zemlje. S obzirom na geografiju i kapacitete, Iran nema razloga za strah od bilo kakve američke agresije. Iranski čelnik ajatolah Ali Hamnei nije bio pogođen problemom sankcija. Govoreći na sastanku s velikom grupom iranskih radnika, vrhovni vođa Islamske revolucije je umanjio značaj odluke Vašingtona da ukine izuzeća od sankcija protiv zemalja koje kupuju naftu iz Teherana.
“Prvo, ti pokušaji neće nikuda odvesti, a mi možemo izvesti svu naftu koja nam treba i koju želimo”, rekao je ajatolah Hamnei.
Iranski vođa je upozorio da “ovaj čin neprijateljstva neće ostati bez odgovora”, ističući da iranski narod “neće sedeti pred neprijateljem”. Nakon povlačenja iz međunarodnog nuklearnog sporazuma s Iranom Trampova uprava je iznela osam zahteva za pokretanje novih pregovora. Svi su odbijeni.
Kao što kaže ruska vlada, Sjedinjene Države “ne mogu da prihvate sporazume”. Iranski predsednik ima sličnu viziju. Predsednik Hasan Rohani navodi da su tvrdnje Vašingtona da traži pregovore s Iranom “puke laži” i da Sjedinjene Države iranski narod zapravo nameravaju da bace na kolena.
[adsenseyu4]
“Suprotno onome što neki ljudi pokušavaju da promovišu, Sjedinjene Države ne žele da pregovaraju”, kazao je predsednik Rohani na sastanku vlade u Teheranu. Rohani je rekao da su subverzivne mere Amerike protiv Irana neuspešne u svim arenama, međunarodnoj, regionalnoj i političkoj, te da je propaganda protiv Islamske Republike potpuno poražena.
“Vašington je bio i uvek će biti frustriran zbog ekonomskog pritiska protiv Irana. Neki se boje da se Sjedinjene Države pripremaju za rat protiv Irana, jer “Trampova administracija opseda Iran”. Nastavljajući ratni scenario iz Iraka, visoki američki funkconeri Iran prikazuju kao “lopova, odmetnika i teroristički režim koji namerava da stekne nuklearno oružje i čije su zle aktivnosti uzrok haosa na Bliskom istoku”. Oni znaju šta rade. Učinili su to i pre. Traže izgovor za rat”, dodao je Rohani.
Neokonzervativci u Trampovoj administraciji to možda žele. Ali rat protiv Irana nije moguće voditi bez izazivanja globalne depresije.
Kao što s pravom ističe komandant mornarice Iranske revolucionarne garde, Hormuški moreuz, kroz koji protiče najveći deo izvoza energenata na Bliskom istoku, je pod iranskom kontrolom.
“Prema međunarodnim zakonima, Hormuški moreuz su iranske vode i zatvorićemo ga ako nam bude zabranjeno da se njime koristimo”, izjavio je visoki iranski vojni zapovednik.
“U slučaju pretnji, nećemo oklevati da branimo iranske vode, branićemo našu čast i preduzećemo odgovarajuće mere za zaštitu prava Irana”, dodao je zapovednik mornarice IRGC.
Iran će nastaviti da prodaje naftu, iako će pretnja američkim sankcijama sigurno smanjiti broj kupaca. Iranska ekonomija će patiti, ali će zemlja, kao i uvek, preživeti. Takođe će nastaviti da gradi odnose s drugim članicama “Osovine otpora”. Hezbolah, Sirija i Irak će i dalje dobijati podršku Irana.
Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati bi trebalo da nadoknade nedostatak nafte na međunarodnim tržištima. Saudijci su na to bili spremni kada je pre godinu dana Trampova administracija ponovo uvela sankcije na iransku naftu. Kad je Tramp kasnije objavio da će nekoliko zemalja dobiti izuzeća, Saudijci su nepotrebno i iznenada proizveli više nafte nego što je bilo potrebno i cene nafte su naglo pale. Tada su se zakleli da neće ponoviti grešku, što je u sredu ponovio saudijski ministar Kalid al Falih.
Saudijci takođe moraju razmotriti kvote koje su dogovorili OPEC i Rusija. Hoće li moći da se nametnu kvote koje želi Tramp ili će podići cenu? Tramp se već kladio na prvi ishod, ali se čini da će ovu opkladu izgubiti.
Što se same Amerike tiče, cene u Kaliforniji već iznose 4,7 dolara po galonu. Verovatno će skočiti na 6 dolara kada sankcije protiv Irana stupe na snagu, a Saudijci će sedeti i gledati rast njihovih prihoda. Ministar energetike Saudijske Arabije izjavio je kako njegova zemlja ne vidi nikakvu potrebu da se odmah interveniše na tržištu sirove nafte, signalizirajući oprezan odgovor na odluku Bele kuće da pooštri sankcije protiv Irana.
Svaki nepredviđeni događaj, bilo u Libiji ili drugde, koji dodatno ograničava globalnu proizvodnju nafte, dovešće do toga da će trošak za američke potrošače postati nepodnošljiv. Američka ekonomija ne može dobro da funkcioniše sa visokim cenama nafte. Šta će Tramp učiniti kada sazna da povećanje cena na američkom tržištu, uzrokovano cionističkim zahtevima za ekonomskim gušenjem Irana, postaje najveća opasnost za pobedu u trci za drugi predsednički mandat?
Američka “elita” protiv ovakvih sankcija protiv Irana
Čak su i analitičari časopisa Foreign Policy rekli kako, kažnjavajući Iran, Tramp zapravo slabi Ameriku i da nezapamćeni unilateralizam Vašingtona razbija temelje njegove globalne finansijske moći.
U članku objavljenom u sredu, Foreign Policy navodi kako se prošle nedelje američki državni sekretar Majk Pompeo požalio na republikance u Kongresu koji su se pohvalili oštrijim sankcijama protiv Irana, a sada im se pridružio, najavljujući da je Trampova administracija pojačala svoju maksimalnu kampanju protiv Irana i ukinula je izuzeća za neke države kojima je ranije dopustila uvoz iranske nafte.
To može imati značajne posledice za globalna tržišta nafte, ali će još veće posledice imati za američku moć.
“Unilateralne sankcije Trampove administracije, zajedno sa njegovim pristalicama na Kapitol Hilu i anti-iranskim lobističkim grupama, kao što je Fondacija za odbranu demokratija, misle da mogu koristiti sankcije kao sredstvo za promene režima. Oni nisu u pravu. Sve očajniji napori Sjedinjenih Država da uvećaju sankcije će se verovatno okrenuti protiv nas, otežavajući rešenje problema s iranskim režimom i terajući saveznike i konkurente od globalnog finansijskog sistema kojim dominiraju SAD”, za Foreign Policy pišu Henri Farel i Abraham Njuman.
“Jednostrane sankcije su temeljna greška zbog prirode američke finansijske moći. Američka moć nije direktna posledica njene vojne sile ili velike domaće ekonomije. Ona je nusprodukt jedinstvene topografije globalizacije, sistema mreža koji omogućavaju odvijanje globalnih finansijskih transfera i trgovine. Te mreže nisu nastale nikakvim velikim planom, već su bile rezultat nekontrolisanog i decentralizovanog procesa prilagođavanja novim mogućnostima globalizacije”, veruju američki stručnjaci.
“Sjedinjene Države su u dobrom položaju da kontrolišu ključne elemente tih mreža, kao što su sistem za obračun dolara i sistem finansijskih poruka SWIFT. Kroz ovaj sistem se može vršiti pritisak na strane finansijske institucije i kompanije, što ga pretvara u instrument moći Sjedinjenih Država. Nijedna međunarodna banka ne želi da joj se uskrati pristup obračunu u dolarima, a gotovo je nemoguće sprovesti globalne financijske transfere bez sustava SWIFT”, pišu Henri Farel i Abraham Njuman.
“Te okolnosti su omogućile Sjedinjenim Državama da, uz podršku evropskih saveznika, kažnjavaju zemlje poput Severne Koreje i isključe Iran iz svetskog finansijskog sistema. Međunarodne finansijske mreže su postale multiplikator sila Sjedinjenih Država i zemlja nikada nije bila u stanju da globalni pritisak sprovodi tako jeftino. Kada su Sjedinjene Države sankcionisale strane kompanije, organizacije ili pojedince, druge kompanije su ih izbegavale kao da prenose kugu. Nijedna banka nije želela da se suoči s neugodnim izborom između velikih novčanih kazni s malo nade za pravnu žalbu i isključenjem iz sistema dolarskog obračuna dolara. Deceniju ili više činilo se da su Sjedinjene Države otkrile jedan čudan trik za uspostavljanje globalne finansijske hegemonije, dok su većinu troškova plaćale strane banke i preduzeća.
Sada SAD to pokušavaju da učine na još višem nivou. Pompeo je saopštio kako želi nulti izvoz nafte iz Irana. Ali je nemoguće da bilo koja pojedinačna država kontroliše globalna naftna tržišta. Istina, Sjedinjene Države mogu ciljati finansijske institucije koje osiguravaju plaćanja iranske nafte, brodarske kompanije koje je prevoze, osiguravajuća društva koja osiguravaju otpremu i bezbroj drugih korporacija koje podržavaju trgovinu iranskom naftom.
Čak i tamo gde Sjedinjene Države nemaju direktne poluge protiv tih kompanije, one mogu imati poluge pritiska protiv drugih kompanija koje posluju s njima, koje će pokušati da izoluju od globalne ekonomije. Ako osiguranje tereta na tankerima koji se kreću između ostrva Karga i Šangaja i nije osigurano od strane američke finansijske institucije, verovatno je ta osiguravajuća kompanija prisutna na američkim tržištima. Kao što je potvrdio Pompeo u svojoj najavi: “Kako bi sproveli ove transakcije, gotovo uvek treba učestvovati na finansijskim tržištima. Nameravamo da sprovedemo sankcije.”
Problem je u tome što čudni trikovi rade dok ne prestanu da funkcionišu. Postoji mnogo razloga za verovanje da Sjedinjene Države vuku poteze koji su veći od moći Vašingtona. Ne postoji nepromenjivi zakon koji nalaže da strane države i kompanije, kako bi obavljale svoje poslove, moraju da koriste globalne finansijske mreže kojima dominiraju SAD. Kako se povećava politički rizik od korišenja tih mreža, njihova se privlačnost ubrzano smanjuje.
Groblja ekonomske istorije puna su leševa nekada “nezamenjivih međunarodnih finansijskih aranžmana”.
Nejasno je imaju li SAD toliko snage da realizuju svoju pretnju. Zemlje s izuzećem uključuju Kinu i Indiju, kao i Grčku, Italiju, Japan, Južnu Koreju, Tajvan i Tursku. Kina je najmanje integrisana u globalni finansijski sistem, manje od većine drugih velikih ekonomija. Stoga je manje podložna pritisku i verovatnije je da će ljutito reagovati na bilo kakve napore usmerene na njeno poslovanje.
Trampova administracija već je delimično odustala od sankcija protiv kineskog telekomunikacijskog diva ZTE, ali je upletena u politički složen spor oko Huaveija. Velike akcije protiv kineskih uvoznika energije ili domaćih banaka koje rade s njima predstavljale bi dramatičnu eskalaciju i uzrokovale značajnu odmazdu od strane Pekinga.
Napori za kažnjavanje evropskih banaka koje sprovode transakcije za kineske kompanije bile bi jednako rizične. Čak i pre najnovije eskalacije, evropske države su počele da istražuju načine kako izbeći doseg američke ekonomske moći. Najvažnije zemlje, Nemačka, Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo objavile su u januaru da će razviti kompaniju posebne namene poznatu kao Instrument za podršku trgovinskim razmenama (INSTEX), kojoj će biti zadatak da osigura iranske transakcije bez korišćenja američkih dolara ili finansijskih mreža. Pre samo nekoliko dana je turski ministar spoljnih poslova Mevlut Kavušoglu saopštio kako Turska traži uspostavljanje sistema sličnog INSTEX-u, koji joj je potreban kako bi izbegla američke pritiske.
Malo je verovatno da će juan ili euro, a kamoli lira, uskoro zameniti dolar kao globalna rezervna valuta. Međutim, zbog ovakvih napora čitava područja beže u zone izvan američke kontrole. Američki funkcioneri su nagovestili da mogu upotrebiti sankcije kako bi privukli evropske saveznike, fokusirajući se posebno na kompanije ili vladine funkcionere koji su povezani s novim aranžmanima. Ako Sjedinjene Države ispune ove pretnje, veća je verovatnoća da će oterati svoje saveznike, nego što će ih uveriti da promene mišljenje.
“Konačno, zašto bi te zemlje trebale da imaju poverenja u zemlju koja ih grubo kažnjava zbog pokušaja očuvanja nuklearnog sporazuma s Iranom na koji su pristale i SAD, pre jednostranog povlačenja iz njega?”, na kraju članka se pitaju Henri Farel i Abraham Njuman.
Izuzeće od sankcija zvanično prestaje 2. maja. Nakon tog datuma ćemo bez sumnje svedočiti bekstvu zemalja i kompanija iz globalnih finansijskih mreža kojima dominiraju SAD. U ovom slučaju će Iran verovatno prevladati krizu, jer se sa sankcijama nosi od 1979. Međutim, nije teško zamisliti šta će se dogoditi ako Vašington, uz zvanično proglašene “neprijatelje”, masovno krene da kažnjava “partnere” i “saveznike” samo zbog njihovih poslovnih odnosa s trećom zemljom. Američki analitičari s pravom strahuju da bi to mogao biti početak kraja sistema međunarodne naplate koji su za SAD decenijama bili moćnije oružje od onog kojim raspolaže Pentagon.
(logicno.com)
