Gotovo godinu dana, noću sam čula kucanje u svojoj spavaćoj sobi. Bilo je to redovno tapkanje po zidu – možda jednom nedeljno, možda i češće.
Noćna tišina u Moskvi je relativna stvar: do tri ujutro čujem lift kako ide gore-dole iza jednog od zidova – ovo je tako težak dugačak zvuk poznat svima koji žive u novim zgradama.
U šest ujutro čistač snega počinje da vozi okolo, a negde između ovog vremena moja mačka i frižider se tradicionalno bude. Nije bilo uvek moguće prepoznati tupo kucanje i nisam mu pridavala veliku važnost.
Usamljeni radoholičari poput mene zaspe kasno u noć. Isključuju televizor, zatvaraju laptop i usred hora depresivnih misli zaviruju u mračne uglove, gde senke ponekad imaju živopisne obrise naizgled poznatih stvari, ali se nikada ne pomeraju i zato uvek ostaju samo senke.
Jedne takve noći, kad je bilo prilično kasno i mesečina nije obasjavala prozor, već predjutarnje plavetnilo, čula sam jasnije nego ranije – Kuc – kuc – kuc – kuc.
Podigla sam glavu sa jastuka i ugledala svoju mačku koja je stajala na zadnjim nogama, a prednjim nogama naslonjena na zid sa koga je dopirao zvuk.
U tom momentu, mrak više nije prekrivao celu sobu, obrisi nameštaja postali su jasniji, a sluh oštriji. Bilo je čudno i jezivo – kucanje mi se učinilo nekako izražajnijim, prestalo je da bude samo kucanje i shvatila sam da se između udaraca razaznaje neki drugi zvuk, ne samo kuc kuc. Činilo se da je neko jedva, kao poslednjom snagom, udario u zid, a zatim je ruka umorno skliznula duž zida. I tako iznova i iznova.
Tada sam se jako uplašila. Ustala sam iz kreveta, plašeći se da se okrenem prema sobi, i tako rano izašla iz kuće da nekako odagnam ovaj strah.
Otprilike sat vremena sedela sam na hladnoj ljuljašci sa čudnim mislima u glavi – ozbiljno sam se pokajala što sam ostavila mačku samu sa ovim nerazumljivim zvukom.
Ranije mi se činilo da komšije kucaju u zid – krevet škripi, dete plače, mačka ima nesanicu. Toliko sam puta zaspala sa ovim zvukom, da se uopšte nisam bojala. Ali sada kucanje predstavlja sasvim nešto drugo.
Do nekih osam sati sam se smirila i vratila kući. Mačka me je dočekala uobičajeno i smireno da sam, nakon što sam je nahranila, čak sela u kuhinju da popijem kafu. Sa uključenim televizorom, naravno, kako se u stanu više ne bi čulo tupo kucanje.
Na poslu, na putu do posla, i uopšte, neprestano sam razmišljala šta bi to kucanje moglo biti. Iako glupo, ali moje misli su se vrtele samo oko teorija o duhovima.
Oko pet uveče razgovarala sam sa gazdaricom svog stana, ona verovatno poznaje komšije i ispričaće neku priču. Nisam pominjala razlog mog poziva, samo sam pokazala radoznalost prema komšijama.
Naravno, čudno je da me godinu dana uopšte nisu zanimali, ali to je mnogo razumljivije od priče o duhovima koji kucaju u zid. Sa druge strane telefona, neobično ravnodušna žena razgovarala je sa mnom.
Raspitujući se o komšijama, zastala je i rekla samo da je to stariji par koji je čitav život živeo zajedno i nije primećivao ništa oko sebe. Jednom rečju, nije bila iznenađena mojim priznanjem da me zanimaju, jer ih nikada nije videla. I to je sve. Nema više informacija, nema više ljudske drame, tragedije, čiji učesnici ostaju u našem svetu u obliku duha.
Vraćajući se kući, shvatila sam da ono što sam čula nije bilo dovoljno da bih se vratila i mirno spavala. Mogla sam jednostavno da odem, ali kući je mačka, treba je hraniti i bilo mi je teško da nađem drugo mesto za život.
I generalno, bila sam rastrzana negde između užasne preplašenosti i shvatanja da se pretvaram u paranoika, bez ikakvih logičnih, naučno utemeljenih razloga. Stoga sam odlučila da lično upoznam komšije.
Pozvonila sam na vrata. Otvorila mi je stara baka. Iz njenog stana dopirao je zvuk TV emisije, zagušljivi miris još uvek vlažnog opranog platna i topla svetlost lampe.
Baka je bila oniža, odevena u topli pleteni džemper, vrlo debele čarape i tako dugačku staromodnu mornarsko plavu suknju sa belim tačkicama. Umotana u svu ovu toplinu i udobnost, izgledala je tako živa i istovremeno više nije pripadala našem svetu. Isti je bio i deka, koji je oduševljeno gledao televiziju, očigledno ne čuvši, ili jednostavno ignorišući zvono.
Pozdravila sam se i rekla da živim u stanu broj 52. Baka je dva puta pitala broj. Još uvek nisam razumela da li ga je na kraju čula ili ne. Objasnila sam joj da samo želim da se upoznamo i, s obzirom da živim sama, želim da imam broj telefona najbližih ljudi u slučaju da se nešto dogodi sa stanom.
Baka je samo klimnula glavom i nasmešila se. Nisam razumela da li me čula ili ne. Ipak, vratila sam se kući rasterećena od svojih komšija. Očigledno su samo usamljeni par i nemaju nemirnih životinja.
Ne odmah, ali počela sam normalno da spavam noću. Samo jednom nakon te noći čula sam kucanje, ali se brzo završilo i, zamislite, više nikada.
Posle dva meseca konačno sam se uverila da je ovaj glupi mistični strah jednostavno rezultat lošeg sna, nedostatka ličnog života i TV emisija. Ipak, došao je dan koji nikada neću zaboraviti. Vratio mi je užas u moj dom.
Izlazeći iz kuće, videla sam nekoliko muškaraca i žena u crnom kako stoje. Neko je izašao iz automobila, neko je stajao na ulazu i pušio. Ukupno, deset ljudi. Jedna osoba iz ove pogrebne povorke bila mi je poznata – moja gazdarica je sva u crnom stajala pored mene. Ne sećam se ko je i kako započeo razgovor, bila sam toliko impresionirana onim što je rekla:
„Pitala si me za komšije, sećaš se? Tada ti nisam rekla da su to moji roditelji, mada sa njima nisam komunicirala dugi niz godina. A danas je 40 dana otkako ih više nema. Majci je pozlilo u noć, otac je pozvao hitnu pomoć, ali nije imao vremena. Stigli su lekari, otvorio im je vrata, a on je seo na svoju omiljenu stolicu kod televizora, zatvorio oči i umro. Znate, jednom sam živela sa sinom u vašem stanu. Moj suprug nije bio tamo, ali roditelji su bili odmah iza zida – svima je bilo ugodno. Puno sam radila, dolazila kasno, noćne smene. Kada je imao 11 godina, počela sam da ga ostavljam kod kuće, samog, mislila sam da je to dobro, da se osamostali…“
Tada je gazdarica, koja je prethodno bila potpuno smirena, zapalila cigaretu i njen glas počeo je da drhti:
„A onda sam ga jednog jutra, kada sam se vratila kući iz noćne smene, pronašla mrtvog. Moj sin, mladi snažni …. Sedeo je u vašoj spavaćoj sobi, naslonjen na zid, rukama nekako čudno naslonjenim na zid. Lekari kažu da se nečim zagrcnuo, počeo da se guši, kucao na zid gde su živeli baka i deka, ali oni ga nisu čuli. A onda pitanje koje još uvek ponekad čujem u glavi: Recite mi, kako niste čuli kada dete koje umire pokuca?!“
Webtribune.rs
