Vest o hapšenju Endrua Mauntbatena-Vindzora odjeknula je najpre kroz saopštenje porodice Virdžinije Đufre, koje je stiglo gotovo istovremeno sa potvrdom iz Londona.
„Konačno, danas su naša slomljena srca uzdignuta vešću da niko nije iznad zakona – čak ni kraljevska porodica“, naveli su. U istoj poruci podsetili su na težinu svega što je prethodilo i dodali: „On nikada nije bio princ. Za preživele svuda, Virdžinija je ovo učinila za vas.“
Ta rečenica, kratka i direktna, vraća priču unazad – do Virdžinije Đufre, jedne od žrtava osramoćenog američkog finansijera Džefrija Epstina, i preko njega i princa Endrua. Đufre je sebi oduzela život u aprilu 2025. godine, u 41. godini. Njena porodica sada tumači hapšenje kao potvrdu principa da položaj i titula ne mogu biti zaklon od odgovornosti.
U međuvremenu, iz Bakingemske palate stigla je reakcija kralja Čarlsa. Britanski monarh izrazio je „najdublju zabrinutost“ zbog hapšenja svog mlađeg brata, ali je istovremeno podvukao da „zakon mora da ide svojim tokom“. U tonu koji je bio odmeren, bez dodatnih emocija, poručio je da institucije moraju da rade svoj posao.
„Sa najdubljom zabrinutošću sam primio vesti o Endruu Mauntbatenu-Vindzoru i sumnji na zloupotrebu javne funkcije. Ono što sada sledi je potpun, pravedan i pravilan proces kojim će se ovo pitanje istražiti na odgovarajući način i od strane nadležnih organa. U tome, kao što sam već rekao, imaju našu punu i iskrenu podršku i saradnju“, naveo je kralj u saopštenju.
U političkom i pravnom smislu, poruka je jasna: podrška policiji i nadležnim organima, bez mešanja u postupak. Kralj Čarls je dodatno naglasio da, dok se proces nastavlja, neće dalje komentarisati slučaj. Time je praktično stavio tačku na javne izjave iz palate, barem za sada.
Hapšenje bivšeg princa Endrua, koji se suočava sa sumnjom na zloupotrebu javne funkcije, otvorilo je brojna pitanja o odgovornosti i granicama kraljevskog autoriteta u savremenoj Britaniji. Porodica Đufre u svojoj reakciji naglašava da je ovaj trenutak simboličan, dok dvor insistira na proceduri i zakonitosti.
Između ta dva tona – emotivnog i institucionalnog – ostaje prostor u kome će se tek videti kako će pravni proces uticati na reputaciju monarhije i na širu javnu percepciju. Zakon, kako je rečeno, mora da ide svojim tokom. A taj tok, u ovakvim slučajevima, retko je brz i gotovo nikada jednostavan.
