Kritičari američkog vojnog napora u Iraku često navode sovjetsko iskustvo u Avganistanu kao dokaz da upotreba stranih trupa za smirivanje pobunjenika mora da propadne. Ali ta „lekcija“ je pogrešna, jer zavisi od prikaza sovjetsko-avganistanskog rata koji je potpuno netačan.
Kada su sovjetske snage napale Avganistan, u početku nisu uspele da zaštite svoje logističke i komunikacione linije. Ali sovjetski komandanti su brzo ispravili ove greške i doveli bolje vojnike, uključujući pilote helikoptera koji su obučavani za planinsko ratovanje. Od sredine 1980. godine, avganistanski gerilci nikada nisu zaplenili nikakve veće sovjetske objekte niti sprečili uspostavljanje velikih postrojenja i kretanja trupa.
[adsenseyu1]
Kada su se sovjetski generali sredinom 1983. godine prebacili na strategiju protiv pobunjenika, taktikom spaljene zemlje i upotrebom teško-naoružanih snaga specijalnih operacija, njihov napredak protiv gerilaca se ubrzao. Tokom narednih nekoliko godina, Sovjeti su povećali svoju kontrolu nad Avganistanom, što je za posledicu imalo mnogo žrtava – gerilaca i civila. Da nije bilo ogromne podrške – oružja, obuke, materijala – koju su avganistanskoj gerili pružile Sjedinjene Države, Saudijska Arabija, Kina i Pakistan, sovjetske trupe bi ostvarile pravu pobedu.
Čak i uz svu spoljnu vojnu pomoć, avganistanski gerilci su često bili bespomoćni kada bi se suočili sa sovjetskom vojnom mašinerijom. Posebno efikasni su bili napadi sovjetskih helikopterskih snaga. Krajem 1985. i 1986. gerilske jedinice pretrpele su velike gubitke u dolini Kunar i provinciji Paktia i povukle su se iz velikih zona strateške teritorije.
Prethodno neefikasna vojska pro-sovjetskog režima u Kabulu obezbedila je značajnu podršku, lansirajući žestoku artiljerijsku baražnu vatru i ogromne oklopne napade. U dugoj studiji o sovjetskom vojnom napretku od sredine 1987. godine, vodeći zapadni vojni stručnjak zaključio je da su sovjetske snage dokazale da su „razarajuće efikasne protiv avganistanskog otpora“, da su „skoro pobeđivale u Avganistanu“ i da su bile vrlo blizu rušenja otpora. . „
Izjava 1988. , tadašnjeg sovjetskog predsednika Mihaila S. Gorbačova, da će snage biti povučene iz Avganistana u roku od godinu dana je bila politička i diplomatska odluka, a ne vojna. „Krvava rana“ koju je opisao Gorbačov nije bila prvenstveno ruska, nego avganistanska. Tokom devet godina borbe, više od 2,5 miliona Avganistanaca (uglavnom civila) je ubijeno ili osakaćeno; više od million stanovnika bilo je raseljeno ili prisiljeno u izgnanstvo. Nasuprot tome, ubijeno je 14.453 sovjetskih vojnika, u proseku 1.600 godišnje. Ovo nije bio beznačajan broj, ali svakako podnošljiv za sovjetsku vojsku, koja je brojala više od 4 miliona.
Kada su poslednji sovjetski vojnici napustili Avganistan u februaru 1989. godine, situacija na terenu je bila relativno povoljna za Moskvu, delom zato što su sovjetske vazduhoplovne snage sprovele kontinuirana bombardovanja kako bi pokrile povlačenje.
Uz pomoć ogromnog priliva sovjetskog oružja, Kabul je čvrsto sa pro-sovjetskim režimom na čelu s predsednikom Najibulahom ostao na vlasti naredne tri godine. Trajnost režima predstavljala je značajan uspeh za sovjetske ratne napore. Tek nakon što je Sovjetski Savez propao i nova ruska vlada prekinula vojnu pomoć Avganistanu, Najibulah je pao.
Kakav je značaj sovjetsko-avganistanskog rata za američke vojne operacije u Iraku? Veoma mali. Sovjetske trupe nisu napale i okupirale Avganistan da bi zbacile brutalnog diktatora ili promovisale demokratske izbore. Njihov cilj je bilo jednostavno uspostavljanje prijateljskog komunističkog režima u Kabulu. Broj sovjetskih trupa nikad , u bilo kom trenutku, nije prešao 120.000, ali su na kraju opustošili čitavu zemlju.
Nedostatak obuke i opreme ometao je sovjetske ratne napore. Nasuprot tome, američki vojnici u Iraku su bili mnogo bolje obučeni, opremljeni i motivisaniji od svojih sovjetskih kolega u Avganistanu.
Glavni značaj sovjetsko-avganistanskog rata za američku kampanju u Iraku je operativan. Sovjetsko iskustvo je naglasilo ključnu važnost inteligencije u borbi protiv pobune, prednost koju SAD i dalje nema u Iraku. Takođe je naglašen ogroman potencijal helikoptera za napad i transport koji mogu udariti duboko u neprijateljsku teritoriju, i potvrdio je vrednost malih, fleksibilnih jedinica teško naoružanih snaga specijalnih operacija koje su sposobne za brze napade.
Najvažnije je da je sovjetski rat pokazao da avganistanski gerilci nisu nepobedivi i da dobro osmišljene operacije protiv pobunjenika mogu da nanesu ozbiljnu štetu neprijateljima i da prošire nemire među njima.
Gledajući unazad 25 godina kasnije, mnogi posmatrači su bili u iskušenju da pretpostavljaju da je sovjetski vojni napor u Avganistanu bio beznadežan od početka. To je distorzija. Tačna procena sovjetskog vojnog iskustva u Avganistanu je od suštinskog značaja ako želimo da izbegnemo lažne lekcije trenutne američke politike u Iraku.
Webtribune.rs
