Razvijanje sukoba zapadne elite, pre svega njenog anglosaskonsko-jevrejskog jezgra i kineske elite – koji je neviđena pojava u istoriji svetske borbe, zanimljiva je slika i čeka nas mnogo iznenađenja.
Čoveka je moguće uništiti, ali ne i pobediti.
Ernest Hemingvej
1. O TEKUĆIM PROCESIMA U SVETU I O BUDUĆNOSTI
U toku je globalna preraspodela imovine u svetu, bez koje je nemoguće stvoriti novo uređenje; i kapitalizam je nastao „ograđivanjem“, kada su ljude gonili sa zemlje, to jest, otimali njihovu svojinu. Isto se dešava i sada, pri izlasku iz kapitalizma: da bi nastalo postkapitalističko uređenje potrebna je masa upropašćenih, unesrećenih ljudi, odnosno, potrebno je oduzeti sredstva malom i srednjem biznisu. Lokdaun je korišćen na taj način i sa tim ciljem.
Druga stvar, nije potrebno toliko obrazovanih, potrebno je dovršiti proces rušenja obrazovanja, proces koji je do sada tekao evoluciono učiniće revolucionarnim: uvodi se distanciono obrazovanje. Dalje, socijalna distanca predstavlja dresiranje socijalne atomizacije ljudi i njihovo neprestano zastrašivanje. Sećam se kako su se Merkel i Boris DŽonson, na samom početku, slično obraćali Nemcima i Britancima: govorili su da će umreti milioni; državnik mora da jača samopouzdanje svojih građana, a oni su odmah počeli da zastrašuju ljude. Proces se komplikuje, i više od toga, nama neprestano govore da će doći još strašnije epidemije, to jest – ne opuštajte se.
Najvažnije u svemu ovome su socijalne mere, koje se sprovode na globalnom nivou da bi stvorili ono što se zove – nova normalnost. Veoma zanimljivo, Švab je napisao u svojoj knjizi da sve treba raditi brzo, u režimu blickriga, inače proces neće uspeti, ljudi će se osvestiti.
Pratite naše odabrane najbolje vesti na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
A drugo, ako bar jedna velika zemlja izađe iz ovog procesa on će propasti. Velike zemlje su SAD, Kina i Rusija, pošto kod nas još uvek postoji sovjetsko nasleđe Staljina i Berije, inače niko sa našim rukovodstvom ne bi razgovarao. Upravo će se u Rusiji, na paradoksalan način, rešavati sudbina sveta – ili će uspeti u potpunosti da realizuju svoju novu normalnost ili će se spotaknuti i završiti u blatu. U bici za dvadeset prvi vek pobediće onaj ko padne poslednji.
Svako novo uređenje, dok je u nastajanju – po pravilu je surovo uređenje; zbog toga, što je više otpora tom uređenju na svim nivoima, što više tom mladom nasilniku bude izbijeno zuba – on će biti mekši. Mislim da spasavanje treba razmatrati upravo na ovaj način.
1917. godine došlo je do revolucije, oformljen je SSSR. Sovjetski Savez nije prosto uništio Hitlera, SSSR je usporio upravo ovaj proces ultraglobalizacije koji sada imamo, i zbog toga mrze Staljina na Zapadu. On je srušio planove globalista i odložio dolazak 1991. godine za otprilike 70 godina. Da toga nije bilo, globalizacija bi startovala već dvadesetih godina.
2. ONO ŠTO SADA POSMATRAMO JE RAT VIŠE KLASE PROTIV NIŽE I SREDNJE
Najveća opasnost u savremenom svetu nije demografska, ni klimatska, ni energetska kao što proizilazi iz niza radova i publikacija. To je sve veoma važno, ali najopasnija stvar za savremeni svet je – socijalni rat, socijalna katastrofa koju su vrhovi svetskog kapitalističkog sistem organizovali da bi preveli kapitalizam u novo stanje – postkapitalizam.
Ovaj socijalni rat se vodi na različitim nivoima. To je rat vrhuške protiv nižeg sloja, rat vrhuške protiv srednjeg sloja, rat unutar vrhova, različitih regionalnih grupa, klanova, različitih oblika organizacija, na primer, finansijalisti protiv industrijalaca, eksisti protiv korporokatije. Drugim rečima, socijalni rat koji se širi – to je rat, kako je to sada moderno reći, tranzicioni, za prelazak u novi društveni sistem.
Ovo jako liči na ono što se dešavalo u Evropi od sredine petnaestog do sredine sedamnaestog veka, kada se na kosturu prethodnog uređenja stvaralo novo. Takav rat je najopasniji. Opasnost ovog rata proizilazi otuda što glavni objekat prisvajanja u postkapitalističkom društvu neće biti opredmećeni faktori proizvodnje, već duhovni i informacioni, to jest potrebe, vrednosti, čovekovi ciljevi, odnosno, objekat prisvajanja postaje – duhovna sfera. Reč nije o prostom prisvajanju duhovne sfere, već prisvajanje postaje glavna forma proizvodnih odnosa, kako bi rekli marksisti.
Današnja borba za tradicionalne vrednosti, koja se razvija u čitavom svetu samo se formalno odnosi na prošlost – borba za tradiciju protiv nečeg savremenog, međutim, to je pogrešan pristup. Zapravo, pod vidom borbe za tradicionalne vrednosti, počinje da se formira principijelno nova socijalna, ako vam je draže, klasna borba u postkapitalističkom društvu.
Neki kažu „Ali zašto se suprotstavljati, svejedno su buržuji jači i oni će pobediti“. Kao prvo, nije činjenica da će pobediti. Drugo, sramotno je ne suprotstaviti se. Ali, postoji još jedna stvar, sasvim pragmatična i istorija pokazuje da se upravo tako sve u životu i dešava. Naime ni jedno novo društveno uređenje ne pobeđuje nokautom, uvek dolazi do kompromisa i što se više zuba mladom nasilniku izbije suprotstavljanjem na različitim nivoima, to će mirnije i humanije, ako mogu tako da se izrazim, biti novo uređenje.
3. O OPASNOSTIMA DIGITALIZACIJE I O KLASNOJ BORBI.
Sama po sebi digitalizacija je neutralan tehnički proces, isto kao i pojava mašinske proizvodnje. Pitanje je, međutim, ko je i sa kojim ciljem koristi. Na osnovu onoga što znamo iz knjiga Klausa Švaba, nastupima svakakvih „grefova“ i drugih, savršeno je jasno – digitalizaciju ne planiraju da koriste za čovekovo dobro, već da čoveka zamene i izgrade digitalni konclogor. Ovom procesu potrebno je bezuslovno se suprotstavljati, na svaki mogući način.
Postoji još jedan momenat povezan sa digitalizacijom – reč je o pojavi kapitalističkog uređenja u kojem će odlučujuću ulogu igrati neopredmećeni, informacioni faktori. Naravno, današnja svetska vrhuška će se postarati da digitalizaciju pretvori u proces uz čiju će pomoć moći da otuđi ove faktore.
No, svako tehničko sredstvo ima dvoseklu oštricu. Ono može biti oružje gospodara, a može biti i oružje onoga ko ne želi da bude kmet, rob i tako dalje… Zato je potrebno svim tim metodama ovladati i koristiti ih za svoje dobro, i ne dozvoliti da se koriste kao socijalno oružije vrhuške.
Shvatam da je značajno složenije učiniti nego reći, ali drugih varijanti nema. Niko nije ukinuo klasnu borbu, socijalnu borbu. Stanje u kome je svet živeo poslednjih sto godina, rezultat je borbe nižih i srednjih klasa za svoja prava. Zato čudi kako su se ljudi, bukvalno tokom jedne godine, tih prava odrekli. Pritisli su ih strahom od korona virusa… cela ova istorija veoma je dobro socijalno iskustvo. Čovek ne treba da dozvoli da ga pretvore u objekat informaciono-psihološkog terora.
No, informaciono-psihološki teror je mnogo strašnija stvar od digitalizacije, jer digitalizacije je instrument, a teror je nešto ozbiljnije. NJemu se treba suprotstaviti.
4. ONI HOĆE DA ZAVRŠE „EPOHU LJUDI“
Šta Klaus Švab podrazumeva pod četvrtom industrijskom revolucijom: ako su prve tri industrijske revolucije ovo što smo uradili sa svetom, onda je četvrta ono što rade sa vama. Četvrta industrijska revolucija je promena čovekovog genoma, to je promena samog čoveka; realizuju se maštanja transhumanista da čoveka pretvore u nekakvo drugačije biće. To jest, završava se epoha ljudi i počinje epoha transhumanističkih bića. Mene to veoma podseća na, sećate se Gospodara prstenova, Sarumana, a zatim i vođu Orka, Azmoga, kad viču: Završila se era ljudi, nastupa vreme Oraka.
Dakle, četvrta industrijska revolucije je revolucija koja treba da stvori Orke, i ona se odvija u različitim pravcima: u pravcu borbe sa klimom, koja je, navodno, rezultat ljudske delatnosti, iako je ta stvar nedokazana. Ali, ako je rezultat čovekove delatnosti, znači, nužno je smanjiti stanovništvo. Nedavno je u Italiji izašao rad jednog italijanskog aktiviste u kome piše da je planeta planirana za tri milijarde ljudi, ostali su – paraziti, stanovništvo je neophodno smanjiti. To jest, zaokret prema klimi, tobože borba sa klimom, potpuno je jasna.
Lokdauni se mogu uvoditi ne samo zbog borbe sa virusom, veći i sa klimom. A ako se setite da su svi veliki gradovi trećeg sveta: Lagos, Lima, NJu Delhi, Karači, pod smogom, to jest, kao da je sam Bog rekao da se tamo to sprovode, da se uništi mali i srednji biznis upravo u trećem svetu. Ovog momenta, sve vezano za virus, zahvatilo je Postzapad, to jest globalni Sever, i stradao je mali i srednji biznis globalnog Severa. Ali i mnogo biznisa u najrazvijenijim zemljama Juga, a to su: Indija, Nigerija, kao i najrazvijeniji deo Latinske Amerike, evo sada uzimaju njih.
To jest, ništa se nije izmenilo, zaista se dešava perestrojka planete, no na različitim njenim delovima koristiće različite varijante, i, može biti, malo će popustiti dizgine na Severu. No, u svakom slučaju, ne ide im… Švab je u svojoj knjizi iskazao tri straha: prvi strah – da će doći do socijalnih nemira, socijalnog otpora – socijalni otpor postoji; drugi strah je – tempo, veoma slab tempo zbog sabotaža – tempo je nizak; treći strah – ako bi jedna velika zemlja izašla iz ovog procesa sve će se srušiti, a sa Kinom nisu uspeli, u Kini je Si Đinping preuzeo digitalne platforme za kineske eksiste. U SAD Trampa su svrgli, ali tamo nije tako jednostavno, to jest proces se ne odvija kako je planer želeo, i u ovome vidim veoma, veoma veliki zalog za makar i uzdržani optimizam. To jest, nastaje mlado banditsko uređenje i što mu se više budemo suprotstavljali, što mu više zuba izbijemo u početku, ono će biti mekše. Želimo da tako i bude.
5. NAJSUROVIJI SCENARIO RAZVOJA KRIZE
Najsuroviji scenario, najgori scenario je – bio-tehno-eko fašizam. To je medicina, to je sve povezano sa klimom i tehnologijom – to je digitalizacija. Fašizam ovde ne koristim u strogom smislu reči, već kao metaforu, kao uređenje apsolutnog gušenja, tlačenja. No, čak i u Trećem rajhu nacizam nije sve svoje ciljeve postigao, zato što, kako je govorio Hemingvej, čoveka je moguće uništiti, ali ne i pobediti. Dovoljno je 6-7 procenata onih koje psihologija svrstava u – modalni tip ličnosti. Mislim da će veoma teško uspeti.
Osim toga postoji veliki broj stanovništva izvan granica globalnog Severa, to je globalni Jug. Naravno, njih mogu ih naterati da ratuju međusobno, mogu ih istrebljivati, ali ako ti svoje stanovništvo pretvaraš u stado beslovesnih ovaca, pre ili posle, doći će oni sa druge strane zidina i poklati stado. Nije slučajno arapski mislilac iz 14. veka Ibn Haldun imao teoriju o četiri stadijuma. Prvi stadijum – beduini dolaze iz pustinje i kolju utovljenu vrhušku. Drugi stadijum – drugo pokolenje – to su ljudi koji stvaraju imperiju i konsoliduju je. Treći stadijum – imperija je konsolidovana i oni sada ulažu u umetnost i nauku. Četvrti stadijum – sada već ni u šta ne ulažu, sve su deblji, ništa ih ne zanima, dolazi novo pokolenje beduina i kolje ih. Isti proces je u romanu Budenbrokovi opisao Tomas Man, sociolozi ga nazivaju “zakon Budenbrokovih“, zakon četiri pokolenja. Četiri pokolenja porodice, isto je i u biznisu… vidimo da ovde postoje neke čisto socio-biološke zakonomernosti.
Dakle, stvara se zatvoreni sistem, bio-tehno-eko fašizma koji može proživeti, uz masu neprijatnosti, četrdeset-pedeset godina, maksimalno. Zato što niko nije poništio drugi zakon termodinamike: zatvoreni sistemi propadaju jer u njima narasta entropija, to jest snaga rušenja. Zašto je potreban zatvoren sistem? Gledam u tog istog Švaba, gledam ljude koji razmišljaju sa istih pozicija, i možda grešim, no imam utisak da oni imaju užasan strah od života, i od smrti kao dela života, jer je smrt – deo života. Moguć je i čisto psihološki motiv, pored socijalnog, da oni žele da se sakriju od života, da im je strašno. Uzgred, ako pažljivo čitamo Švaba – ta knjiga je napisana pod uticajem ogromnog socijalnog straha – da ukoliko ovo što rade ne uspe, nastupa kraj, i svi ćemo nestati.
U sjajnom romanu, mislim da je to najbolji roman u poslednjih dvadeset godina, Jurija Kozlova „Novi lopov“, veoma dobro je pokazan strah zapadne vrhuške od promena i njihove težnje da stvore ovaj apsolutno kontrolisani svet. Zamislite, ja i vi kontrolišemo socijalne mreže, informacije, obrazovanje, sve smo stavili pod kontrolu – to je glavni faktor proizvodnje, neopredmećeni. Lokdaun je jedan od načina da se brže pređe u postkapitalizam, to je način uništenja malog i srednjeg biznisa. Mi imamo masu malog i srednjeg biznisa, ljudi od kojih svako ima pomalo svojine nad opredmećenim sredstvima za proizvodnju, i ako ih uzmemo sve zajedno – oni uravnotežuju korporacije. Da bi ti ljudi postali objekt eksploatacije na osnovu duhovnih faktora proizvodnje, potrebno je od njih oteti opredmećena sredstva za proizvodnju. Uzgred, kad posmatramo ovaj odnos – izlaz iz kapitalizma veoma liči na ulaz u kapitalizam; u 16. veku, u Engleskoj je sproveden proces ograđivanja, ljude su oterali sa zemlje, a ovde prosto otimaju od ljudi njihovo vlasništvo. Obratite pažnju kako govore: Šta će vam auto, karšering je dobar? Šta će vam sopstvena kuća, možete uzeti kuću u arendu? To jest, ti ništa ne treba da imaš.
Godine 2016. ili 2012., mogu da pogrešim datum, Fond Rokfeler je objavio ovakav poster: čovek stoji na fonu prelepog jezera, tipa švajcarskih jezera i kaže: Ja nemam ništa, nemam svojinu, ja sam srećan. Eto, to i jeste stvaranje novog, oni moraju stvoriti sloj ljudi koji će biti potpuni objekat za eksplataciju u okvirima sistema koji nastaje. Za njega još ne postoji naziv, na Zapadu govore eksizam, od engleske reči access, pristup, pod njim imaju u vidu eksističke strukture kao što su Majkrosoft, Epl, Amazon, to jest one strukture koje kontrolišu i upravljaju ponašanjem ljudi, njihovim potrebama, jer ako diktirate čovekove potrebe, znači stavili ste pod kontrolu sferu njegovih ciljeva.
6. REALNA VLAST JE TAJNA VLAST
Svet je suviše veliki i složen da bi njime upravljali iz jednog centra. Iako su pokušaji da se stvori takav sistem upravljanja činjeni više puta i čine se i danas. Što se tiče Bilderberg kluba, Trilateralne komisije i sličnih struktura, reč je pre svega o strukturama za razradu i usklađivanje odluka koje donose „gospodari svetske igre“ (O. Markejev) ili „gospodari istorije“ (B. Dizareli) i njihovim tajnama, a ne samo o zatvorenim organizacijama. Imam u vidu nekoliko desetina kraljevsko-aristokratskih i finansijski porodica, od kojih mnoge, u ovom ili onom stepenu se orodivši međusobno, kontrolišu osnovne globalne finansijske tokove, sredstva informisanja i zatvorenu nauku, to jest nauku prirodnu, društvenu i tehničku koja opslužuje samo „gospodare istorije“.
Obično se pod konspirologijom podrazumevaju primitivne sheme koje ne objašnjavaju istorijske događaje istorijskim zakonomernostima i glavnim tendecijama razvoja, već tajnom, i, po pravilu, zlonamernom delatonošću nekih snaga (birajte – masoni, redovi, specijalne službe itd). Često se takve sheme smatraju neozbiljnim. I zaista, nemali broj radova, koji se nazivaju konspirološkim, napisali su nesavesni autori u potrazi za senzacijama i zaradom. No, u isto vreme, može li neko osporiti činjenicu da nisu svi uzroci i motivi onoga što se dešava u svetu vidljivi – obrnuto, oni se skrivaju; daleko od toga da su svi ciljevi javno deklarisani – to nije prirodno. Mi odlično znamo da se visoka politika vodi tajno, da je realna vlast – tajna vlast, zona funkcionisanja „visokih finansija“ – takođe je tajna. Zato, neretko pokušavaju da postave pod sumnju realne analize skrivenih mehanizama istorije – ograničeni ljudi, ili, profani, ili, obrnuto, oni koji veoma dobro znaju za postojanju tajnih snaga, struktura i sl. pa trude se da sa njih skrenu pažnju, da zametnu tragove ismevajući ozbiljno istraživanje kao konspirologiju.
Pogledajte, na primer, Kominternu, to jest Treću internacionalu, koja je dve decenije u tajnosti planirala i sprovodila prevrate, ustanke, revolucije, koja je ima ogromna, tajna finansijska sredstva i sl. – to je konspirološka struktura, a njen uticaj na tok istorije – takođe je oblik konsiprološkog uticaja? Zašto analogne buržoaske strukture, koje deluju u zatvorenom, skrivenom režimu, i poseduju mnogo veći politički i finansijski potencijala nisu konspirološke? Podsećam na reči Trockog da današnji revolucionari sede na Vol stritu.
Razume se da u osnovi kriza i revolucija leže objektivni, tačnije – sistemski i subjektivni uzroci. Niko nije zaustavio masovne procese. No, prvo, svet nije kvantitativni, već kvalitativni pojam, kako je voleo da kaže Ajnšajn. U svetu mala, ali dobro organizovana grupa, u čijim su rukama – ogromna sredstva (svojina, finansije), vlast i kontrola nad znanjem i njegovim strukturama, a takođe i sredstva informisanja, ima mnogo veću težinu nego masa ljudi, ili čak čitava zemlja – dovoljno je pročitati „Ispovest ekonomskog ubice“ DŽ. Perkinsa. Kako je primetio, sve a najmanje konspirolog, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, Pol Krugmen, „savremena politička ekonomija nas uči da interesi male, dobro organizovane grupe često lako prevagnu nad interesima široke javnosti“.
U delatnosti zatvorenih nadnacionalnnih struktura nema ničeg neprirodnog, njih rađa logika razvoja kapitalizma. Na ekonomskom planu kapitalizam je sistem bez granica, svetsko tržište. A na političkom planu kapitalistički sistem je – mozaik država. No, ekonomski interesi buržoazije daleko prevazilaze granice jedne države. Zato su svetskoj kapitalističkoj klasi objektivno potrebne naddržavne, nadnacionalne strukture, i one moraju biti, ako ne tajne, onda u kranjoj meri, zatvorene za širu javnost. Na taj način, smanjuje se protivrečnost između ekonomske celovitosti i političke fragmentarnosti kapitalističkog sistema. Otuda uporno stremljenje vrhuške svetske kapitalističke klase ka stvaranju nečeg poput svetske vlade. Uzgred, uvek je na putu ostvarenja ovog zadatka stajala Rusija; u tome jedan od razloga plamene „ljubavi“ prema njoj i prema nama, Rusima, gospodara kapitalističkog sistema – Anglosaksonaca, osobito Britanaca.
Da bi se smanjila osnovna političko-ekonomska protivrečnost kapitalističkog sistema, bile su potrebne nadnacionalne strukture. No, spremnih organizacija takvog tipa buržoazija nije imala. Početkom XVIII veka, kada je svu moć držala država i aristokratija, moralo se koristiti ono što je bilo na raspolaganju. Na primer, masonske organizacije. Tokom XVIII veka počinje njihov burni rast. Naravno, one su nastale ranije u XVI i početkom XVII veka i predstavljale evolucionu formu templarskih struktura, koje su napustile u XIV Francusku, no realni život im je udahnula upravo buržoaska epoha – njeni zahtevi i interesi. Na kraju svog života Marks je rekao: ako bih danas ponovo pisao Kapital, kada kapital uz duboki naklon pognut odlazi u prošlost, rad o kapitalizmu bih započeo od zatvorenih nadnacionalnih struktura upravljanja: upravo oni daju kapitalističkom sistemu celovit i završen karakter, a njegovoj istoriji – projektno-konstruktorsku prirodu.
„Masoni potiču od zidarskih cehova 12-16 veka, koji su gradili gotske crkve mnogo stoleća i ostataka viteških redova 14-16 veka, i koji su nastali u 17. veku na početku Novog doba i Prosvećenosti sa kultom Boga-mehaničara, koji se u 18. veku preobratio u kult Razuma i klanjaju se Velikom Arhitekti koji ima lik feničanskog cara Hirama, koji je izgradio prvi jerusalimski hram u vreme Davida. Bog-časovničar, koji se sazdao Vaseljenu kao savršeni mehanizam, i Bog-Arhitekta koji je izgradio savršeni Hram-Vaseljenu – ideali su rane Moderne 17-18 veka, koji su još porodili epohu Renesanse i prošli kroz iskušenja Reformacije kada je renesansni subjekt zaželeo vlast.“
Sredinom XVIII veka u Evropi se dogodio veliki evolucioni prelom: istorija je od pretežno stihijske postala pretežno plansko-konstruisana. Ovo ne znači da do sredine XVIII veka nije bilo grupa i snaga koje su pokušavale, pri tome često uspešno, da usmeravaju njen tok. Ipak, sredinom XVIII veka pojavila su se tri faktora koja su unela kvalitativne promene u istorijski proces. To je početak formiranja masovnog društva, neviđeno jačanje finansijskog kapitala i nagli rast uloge informacionih tokova. Pokušajte da upravljate opštinom, kastom ili polisom – strukturama ukorenjenim u tradiciji koje se ponašaju kao kolektivna socijalna individua. Druga stvar – grupni individuum kojim je lako manipulisati; izlazak masa na scenu istorije dao je manipulatorima ogromne mogućnosti. To je prvo.
Drugo: naglo se pojačala borba za hegemoniju u svetskom kapitalističkom sistemu između Velike Britanije i Francuske, narasle su vojne potrebe drugih država, a takođe, započeta industrijalizacija, na kolosalni način je u XVIII veku stimulisala razvoj finansijskog kapitala, razvoj pripremljen u XVII veku (od početka njegove pojave – Standard Chartered Bank, Baruha, do stvaranja, na kraju, engleske Centralne banke). Treće. Informacioni bum u XVIII veku koji je omogućio da se „pakuje“ informacija i koristi njeno delovanje, pre svega, na elitne grupe. Klasičan primer – „Enciklopedija“, pomoću koje je, tokom nekoliko decenija, francuska elita moralno pripremana za prihvatanje revolucije. Drugim rečima, sredinom XVIII veka došlo je do sjedinjenja Materije (mase), Energije (novca) i Informacije (ideje). Spletene u čvrst čvor, ove supstance su se našle pod kontrolom određenih grupa, koje su tokom nekoliko decenija pripremile situaciju i ljudski materijal za epohu revolucija (1789-1848).
Ipak, ne treba misliti da je projektno-konstruktorska epoha istorije uvek – trijumf konstruktora-projektanata. Postoji i ono što je Hegel zvao „lukavstvo istorije“. Na primer, pitanje je da li su snage koje su planirale svrgavanje samodržavlja, uništenje Rusije i korišćenje revolucije u Rusiji za rušenje svih pregrada na putu kapitalu, mogle pretpostaviti da će Staljinov tim i „grupa za podršku“ iz imperatorskog generalštaba i njena obaveštajna služba slomiti projekat „svetske revolucije“ i pomrsiti konce levim (Kominterna) i desnim (Finiterna) globalistima, realizujući projekat „socijalizam u jednoj, odvojenoj zemlji“, i obnoviti imperiju u obliku svetskog sistema socijalizma i odložiti globalizaciju sveta skoro sto godina. Zaključak: konstruisanje istorije – predstavlja sukob projekata, sistema i elita, koji je sovjetska elita staljinskog tipa dobila, a posleratna – izgubila. Izgubila, jer je u meri integracije, od sredine pedesetih godina, u svetsko tržište, gubila globalno vođstvo. Sa Zapada, obrnuto, dolazi projektno-konstruktorski prilaz. Poslednji Veliki Lov kapitalizma umnogome je projekat. I treba učiniti sve da bi ga, ne samo slomili, već okrenuli protiv projektanata, da taj lov postane poslednji upravo za njih. Kako je govorio Hamlet: „idi otrovni čeliku, gde ti je rečeno“.
Današnji sukob elita, kineske (istočno-azijske) i zapadne, organizovane u klubove, lože, mrežne strukture (pre svega njeno anglo-američko jezgro) – interesantan je i dosad neviđen proces. Zapadna vrhuška se prvi put srela sa protivnikom, koji se iako predstavlja nezapadnu civilizaciju, pojavljuje kao globalni igrač; do sada je globalan bio samo kapitalistički Zapad koji se oslanjao u svojoj ekspanziji na geokulturu Prosvetiteljstva.
Zapadna elita počinje da demonstrira znake inferiornosti i čak degeneracije a la Budenbrokovi, samo umesto četiri pokolenja ovde imamo četiri stoleća. Drugim rečima, u kriznim uslovima igra kao da ponovo počinje. Može li zapadna elita opet sebe da izgradi u skladu sa novim uslovima, da obnovi i sazda nove forme (samo)organizacije? Novo znanje o svetu i čoveku kao psihoistorijsko oružje? To je jedno pitanje.
Još jedno pitanje je da li mogu da iskoriste sukobe Zapada i Kine drugi subjekti strateškog delovanja, rešavajući svoje probleme i koristeći – po principu džudoa – snagu protivnika.
Razvijanje sukoba zapadne elite, pre svega njenog anglosaskonsko-jevrejskog jezgra i kineske elite – koji je neviđena pojava u istoriji svetske borbe, zanimljiva je slika i čeka nas mnogo iznenađenja. Umnogome, upravo će ova borba opredeliti budućnost – postkapitalističku i uopšte.
Na našem “Telegram” kanalu možete pratiti naše odabrane najbolje vesti i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama. “Telegram morate instalirati na mobilnim telefonima preko Play Prodavnice. OVDE
Andrej Fursov
Priredio i preveo: Aleksandar Mirković
(srodstvopoizboru)
