Priče o duhovima nalazimo kroz sva vremenska razdoblja i u svim kulturama, ma koliko god one bile moderne ili naučno razvijene. Nešto toliko sveprisutno i svojstveno ljudima ne bi trebalo ignorisati i odbacivati, nego ozbiljno istražiti.
Neki ljudi tvrde da vide duhove? Majkl Džover i dr sc. Mark Mikozi, dr med., su istraživači koji veruju i misle da takva anomalijska percepcija svoj temelj ima u odnosu između uma i tela.
Njihova knjiga The Spiritual Anatomy of Emotion govori o tome da bi osećanje prisutnosti, viđenje prikaza i osećanje energije oko neke osobe ili mesta moglo da bude povezano sa radom limbičkog sistema – takozvanog „emocionalnog mozga“, kao i sa vrstom karaktera koji brzo registruje osećaje.
[adsenseyu1]
Ispitivanja uredno pokazuju da oko jedna do dve trećine ljudi tvrdi da su imali ekstrasenzorno iskustvo – a gotovo 25 % ispitanih tvrdi da je zapravo videlo ili osetilo duha. Takve natprirodne anomalijske percepcije stoga nisu nešto što možemo olako zanemariti.
„Ljudi su takva iskustva imali kroz čitavu istoriju i u svim kulturama“, komentariše lekar i antropolog Mikozi. „Ona su potpuno univerzalna. Ono što smo sada počeli da uviđamo jeste to da je veća verovatnoća da će ih doživeti određeni tip osoba.“
Reč je o osobama osetljivim na okruženje, tvrdi Džover, stručnjak za stanje poznato kao „sindrom bolesne zgrade“.
„Podaci kojima raspolažemo pokazuju da postoji veza između anomalijskih percepcija i drugih oblika osetljivosti na okolinu, kao što su naglašene ili dugotrajne alergije, migrenska glavobolja, hronični umor, sindrom iritabilnog creva, pa čak i sinestezija (preklapanje osećaja) i povišena osetljivost na svetlo, zvuk, dodir i miris. Na žene otpada 75 % te osetljive populacije, ali tu su i drugi markeri, kao što su, na primer, ambidekstrija i sećanja na traume iz detinjstva. Što više posmatramo ljude koji kažu da su posrednici ili koji stalno doživljavaju natprirodna iskustva, to je verovatnije da su ona predodređena kombinacijom prirode i iskustvenih doživljaja.“
Istraživači tvrde da su mozak i telo ujedinjeni – što je i perspektiva na kojoj počiva pionirsko polje psihoneuroimunologije – i da izrazito osetljivi ljudi reaguju snažnije od drugih na ono što osećaju, kao i na podražaje koji stižu iz njihovog okruženja.
Džover kaže da je u jednom od njihovih ispitivanja 14 % izuzetno osetljivih ljudi reklo da ih je udarila munja ili da su doživeli električni šok, za razliku od članova kontrolne grupe.
To ukazuje na to da struja možda igra važnu ulogu u stečenoj osetljivosti. Još od davnina čitav niz starosedioca zna za transformacijske efekte munja.
„Pogođenost munjom značila je poziv da se postane šaman jer se verovalo da munja daje sposobnost isceljivanja i druge izuzetne sposobnosti.“
Dr Oliver Saks, jedan od vodećih umova na polju medicine danas, pisao je o čoveku koji nakon udara munje nije samo doživeo iskustvo blisko smrti, nego je i nakon što se oporavio počeo da čuje neprestanu muziku u glavi koju nikako nije mogao da zaustavi. Tu muziku je kanalizovao u klavirske kompozicije koje sada javno izvodi.
Priče o duhovima nalazimo kroz sva vremenska razdoblja i u svim kulturama, ma koliko god one bile moderne ili naučno razvijene. Nešto toliko sveprisutno i svojstveno ljudima ne bi trebalo ignorisati i odbacivati, nego ozbiljno istražiti. Majkl Džover i Mark Mikozi smatraju da nam veza između iskaza o viđenju prikaza i osetljivosti dotičnih osoba na okolinu služi kao važan putokaz prema rešavanju ove zagonetke.
(nexus-svjetlost.com)
