Tekst preliminarnog trgovinskog sporazuma između Indije i Sjedinjenih Država još nije objavljen, i upravo ta praznina sada pravi najviše buke u Nju Delhiju.
Građani i političari oslanjaju se na umirujuće izjave svojih zvaničnika, na trijumfalne poruke Donalda Trampa i na curenja informacija iz američkih medija. A tamo se ishod pregovora opisuje gotovo kao kapitulacija indijske strane.
Pominje se odricanje od ruske nafte i obaveza kupovine američke, nabavke koksujućeg uglja i aviona, potpuna nejasnoća oko izvoza indijskih IT proizvoda na američko tržište i uvoza hrane iz SAD — sve to u zamenu za carine od 18 odsto.
„Kupovina sirove nafte ili LNG iz SAD je u strateškom interesu Indije, time diversifikujemo izvore uvoza. Ali odluke će donositi kompanije koje neposredno kupuju naftu. Trgovinski sporazum ne propisuje ko će kupovati i od koga. On uklanja barijere i garantuje povlašćen pristup“, objašnjavao je nedavno novinarima ministar trgovine i industrije Pijuš Gojal.
Jedan od najpopularnijih i medijski najvidljivijih ministara u vladi Narendre Modija sada se našao u nezahvalnoj poziciji da tu poruku ponavlja gotovo svakodnevno.
Kritike su stigle brzo i sa svih strana. Poslanica iz Šiv Sene, Prijanka Čaturvedi, ocenila je da se ne radi o rezultatu pregovora, već o izvršavanju naloga iz Vašingtona. Džajram Rameš iz Indijskog nacionalnog kongresa otišao je korak dalje i ironično citirao stih iz klasičnog filma „Sangam“ — „Dost Dost Na Raha“ („Prijatelj mi više nije prijatelj“), aludirajući da se glasne izjave Modija o prijateljstvu sa Rusijom ne poklapaju sa konkretnim potezima.
Vlada, međutim, uzvraća optimizmom. Gojal i njegovi saradnici govore o sjajnim perspektivama i ogromnim mogućnostima za indijski biznis. Polazi se od pretpostavke da će ekonomski rast iz godine u godinu ubrzavati. Ako proizvodnja čelika raste, biće potreban američki koksujući ugalj.
Ako se avio-saobraćaj intenzivira, logično je da će rasti potražnja za američkim „boinzima“. Carine od 18 odsto predstavljaju, tvrde, konkurentsku prednost, a indijski biznis navodno očekuje dosad neviđena ekspanzija na američkom tržištu. Što se ruske nafte tiče, poruka glasi: to nije ustupak Trampu, već prirodan proces diverzifikacije snabdevanja.
Ipak, u samoj Indiji sve je više pitanja. O tome u časopisu „Profil“ piše rukovodilac Centra Indo-pacifičkog regiona IMEMO RAN, Aleksej Kuprijanov, ukazujući da stav Nju Delhija o smanjenju kupovine ruske nafte, u kontekstu samouverenih izjava predsednika SAD Donalda Trampa, izaziva nedoumice. I to ne samo među analitičarima, već i unutar same zemlje.
Najosetljivija tačka jeste pitanje poljoprivrede. Opozicija otvoreno optužuje premijera da zanemaruje interese indijskih farmera. Jeftina ruska nafta pomagala je da se obuzda inflacija u selima i rast cena hrane. Ako se od tog uvoza odustane, upozoravaju kritičari, te pogodnosti biće stvar prošlosti, a „na račun indijskih farmera procvetaće američki“.
Tajming za ovakvu retoriku vlade, realno, nije loš. Do narednih opštih izbora ostale su tri godine, a do važnih regionalnih izbora u Utar Pradešu još godinu dana.
U indijskoj politici to je čitava večnost. Za to vreme mnogo toga može da se promeni, pogotovo što su političari u Nju Delhiju vešti u objašnjavanju da su svi uspesi rezultat njihovog rada, dok su za neuspehe krivi protivnici, neprijateljski nastrojeni stranci ili prosto surova geografija.
I dalje, međutim, visi pitanje šta će konkretno biti sa ruskim isporukama nafte. Indijske vlasti demonstriraju prepoznatljivo umeće hodanja po žici: domaćoj publici poručuju da nema odluka o obustavi kupovine i da nema razloga za strah od rasta cena naftnih derivata, dok se paralelno u zapadnim medijima pojavljuju informacije „iz neimenovanih izvora“ da je Indija spremna da potpuno zatvori ruski naftni ventil.
Treba podsetiti da je pre samo šest meseci politička scena u Indiji, i vlast i opozicija, oštro kritikovala Trampa, nazivajući njegove poteze pritiskom i obećavajući da se neće odustati ni od delića nacionalnih ekonomskih interesa.
Danas ministar trgovine mora da objašnjava biračima kako to da preliminarni sporazum sa Amerikancima sadrži toliko ustupaka sa strane Delhija.
Iskustvo Indije u poslovanju sa državama pod sankcijama nije zanemarljivo. Tokom decenija trgovine sa Irakom i Iranom razvijen je čitav spektar mehanizama — od formalnih aranžmana do objašnjenja zapadnim partnerima da je za preorijentaciju na druge dobavljače potrebno vreme.
Koliko tačno? Godinu, dve ili tri — teško je precizirati. Možda do završetka sukoba u Ukrajini. A možda do novih predsedničkih izbora u Sjedinjenim Državama.
U ovom trenutku, dakle, Indija pokušava da balansira između strateške diverzifikacije i političke realnosti, između unutrašnjih očekivanja i spoljnopolitičkih poruka.
Koliko će taj balans potrajati i kakvu cenu će na kraju platiti — ekonomski ili politički — ostaje da se vidi. U zemlji navikloj na duga pregovaranja i još duže političke memorije, odgovori retko dolaze brzo, a još ređe ostaju konačni.
