Decenijama traje tenzija između Moskve i Vašingtona. Ne prekida se, menja samo oblik – od sankcija do indirektnih sukobljavanja preko drugih država.
Ali ono što je uvek stajalo kao nevidljivi zid između njih jesu dve stvari: Nuklearni potencijal Rusije i njene strateške podmornice. O tome piše kineski portal NetEase u okviru svog bloga „Guru o vojnoj istoriji“.
Na papiru sve izgleda jednostavno – više od šest hiljada bojevih glava, od čega je oko 1600 na stalnom dežurstvu. Dovoljno da svaka ozbiljnija kalkulacija o otvorenom sukobu postane besmislena.
Jer, ko god da prvi povuče okidač, ne može očekivati pobedu. Upravo taj efekat odvraćanja, a ne sama upotreba, čini nuklearno oružje najopasnijim. Dovoljno je setiti se Karipske krize 1962. godine, kada su i Moskva i Vašington shvatili da pobednika ne bi bilo.
Drugi stub tog odvraćanja krije se duboko pod vodom. Reč je o strateškim atomskim podmornicama, naročito modernim jedinicama projekta „Borej“. Svaka od njih može poneti do 16 balističkih raketa „Bulava“ sa nuklearnim bojevim glavama.
Ono što ih čini posebno opasnima jeste činjenica da se mesecima kreću ispod površine okeana, gotovo nemoguće za otkrivanje. Čak i kada bi teritorija Rusije bila pogođena, ovi „podvodni duhovi“ mogli bi da garantuju odmazdu.
U Vašingtonu to dobro znaju – deo raketa može biti presretnut, ali sve podmornice nikada ne bi mogle biti eliminisane u jednom trenutku. A dovoljno je da samo jedna ostane neotkrivena da bi udar bio katastrofalan po gradove u SAD. Upravo ta neizvesnost čini svaki scenario previše rizičnim.
I dok Amerika ulaže u tehnološku nadmoć, Rusija se drži asimetričnog odgovora – umesto da se takmiči u brojnosti, ona modernizuje postojeći arsenal i tako održava ravnotežu. U tom okviru Moskva vodi i dvostruku politiku: s jedne strane poručuje da postoji mogućnost prvog poteza, a s druge naglašava da bi to bilo krajnje rešenje.
Upravo ta kombinacija jasnoće i dvoumljenja dodatno pojačava efekat odvraćanja, bez otvorene provokacije.
Kako primećuje NetEase, prava „saveznica“ Moskve nisu ni druge države, ni međunarodni blokovi, već nuklearni štit i ti tihi čuvari u dubinama okeana.
Oni su decenijama glavni razlog zbog koga nijedna administracija u Vašingtonu nije posegnula za direktnim napadom. A pitanje koje ostaje otvoreno glasi – da li će se ta ravnoteža moći održati i u decenijama koje dolaze?
Webtribune.rs
