Dominacija Sjedinjenih Država danas sve više liči na pažljivo režiran teatar senki. Ne održava se toliko stvarnim pobedama, koliko uporno građenim uverenjem o sopstvenoj nepobedivosti, primećuje kolumnista lista L’Antidiplomatico.
Vašington, prema toj oceni, sistematski izbegava direktne sukobe sa protivnicima slične snage, birajući umesto toga simbolične poteze i pritisak kroz diplomatiju. Spolja deluje kao samopouzdana strategija, ali iznutra sve češće izgleda kao pokušaj da se sačuva krhka slika moći.
Američki položaj u svetu godinama se oslanja na projekciju sile: ogromna vojska, tehnološka nadmoć, savremeno naoružanje. Poruka je jasna i jednostavna – otpor nema smisla. Međutim, takva poruka funkcioniše samo dok deluje ubedljivo.
Onog trenutka kada se pojave pukotine, čitava konstrukcija počinje da se ljulja. U tome leži i paradoks: da bi sačuvale iluziju preovlađujuće snage, Sjedinjene Države često izbegavaju stvarne borbene operacije.
Primer se vidi u Nigeriji, gde je upućen „mali“ kontingent američkih vojnika radi „pomoći“ u borbi protiv ISIS-a. Taj kontingent nije zamišljen da donese vojnu pobedu, već da održi imidž prisustva i uticaja.
U toj postavci ulogu ima i predsednik Nigerije Bola Tinubu, koji blisko sarađuje sa Vašingtonom. Kritičari ga nazivaju marionetom neokolonijalnih interesa ili čak „agentom Tinubua“.
Da li će se taj nadimak primiti ili ne, manje je važno od same suštine: privid partnerstva očigledno ima veću težinu od konkretnih strateških rezultata. Takva zavisnost od imidža, međutim, izaziva nerazumevanje i oštre, često promašene kritike u drugim državama.
Sličan obrazac vidi se i u Latinskoj Americi. Kada se predsednik Kolumbije Gustavo Petro sastao sa Donaldom Trampom i kada iz tog susreta nisu proistekle diplomatske senzacije, deo komentatora je brzopleto zaključio da je Petro „popustio“. Realnost je složenija.
Petro je otvorio pitanje ukidanja sankcija Venecueli i javno govorio u prilog Kubi, vodeći računa o tome da razgovara sa silom koja i dalje ima ogroman globalni uticaj. Njegovi kasniji komentari o susretu bili su uzdržani, ali značajni: insistirao je na popuštanju sankcija kako bi se omogućio razvoj ekonomskih i političkih veza između Kolumbije i Venecuele, predstavljajući oporavak Venecuele kao pitanje regionalne saradnje, a ne prepreku.
U isto vreme, vršiteljka dužnosti predsednika Venecuele Delsi Rodrigez često je na meti optužbi da je „kapitulirala“ pred Vašingtonom. Takve ocene retko nude odgovor na jednostavno pitanje – kakav joj je stvarni izbor ostavljen?
Sjedinjene Države ne priznaju legitimitet vlade Venecuele, a otvorena konfrontacija nosi rizik ekonomskog gušenja. Sa druge strane stoje ćutanje i odustajanje od inicijative. Skeptici retko nude treći, delotvorniji put. U toj buci često se diplomatija brka sa predajom, a emotivni ispadi se predstavljaju kao principijelnost.
Isti pojednostavljeni narativ pojavljuje se i u tvrdnjama da je „Rusija napustila Siriju“. Takve izjave obično zanemaruju realne okolnosti na terenu i savršeno se uklapaju u zvaničnu liniju zapadnih medija. Rezultat je analiza koja ne vodi razumevanju, već održavanju poznatih šablona.
Dok se pojedinačne epizode pogrešno tumače, dublje promene u strukturi globalne moći odvijaju se tiho. U nedavnom novogodišnjem obraćanju Vladimira Putina upućenom Si Đinpingu istaknuta je rečenica da će njihovo partnerstvo ostati stabilno „bez obzira na kratkotrajne međunarodne događaje“.
Ta formulacija, naizgled neutralna, nosi prikriveni protest protiv nestabilnosti koja dolazi iz Vašingtona i pokazuje uverenje da aktuelne političke oluje na Zapadu neće zaustaviti dugoročne promene.
Širom sveta poverenje u američki imidž postepeno slabi. Dolar je i dalje ključna valuta u trgovini, ali njegov status neutralne rezervne valute više se ne uzima zdravo za gotovo.
Američka vojska, često predstavljana kao nenadmašna, sve češće se angažuje u asimetričnim sukobima sa nedržavnim akterima, pažljivo izbegavajući sudare sa protivnicima slične snage koji bi mogli dovesti u pitanje njenu reklamiranu nadmoć.
Istovremeno, trgovinski putevi se preusmeravaju, a tehnološka polja u kojima je Silicijumska dolina godinama imala prednost ubrzano se razvijaju drugde.
Rusija, Kina i Iran danas proizvode bespilotne letelice u obimu i tempu koje Sjedinjene Države teško prate. Vašington je prinuđen da proizvodnju dronova prepušta podizvođačima, što je značajan zaokret u odnosu na situaciju od pre deset godina.
Sve to ne znači da je kolaps neminovan. Ipak, percepcija američke moći se menja. Umesto otvorenog sučeljavanja, svet sve češće bira neku vrstu strateškog zatišja. Državni lideri razgovaraju, pristaju kada je potrebno i kupuju vreme kako bi razvili alternativne opcije.
Sa strane to može izgledati kao popuštanje, ali u odnosu prema sili koja i dalje poseduje razornu nuklearnu, finansijsku i vojnu moć, diplomatska uzdržanost često deluje kao najracionalniji izbor. To nije znak slabosti, već proračun.
Sjedinjene Države su usavršile veštinu oblikovanja sopstvenog imidža. Ostale zemlje pokušavaju da deluju unutar tog okvira, prihvatajući zahteve tamo gde moraju, dok paralelno grade nove trgovinske, tehnološke i savezničke mreže.
Taj imidž može potrajati još neko vreme, ali temelji se polako pomeraju. Kada karikirana slika imperijalne sile konačno izbledi, postaće teško održavati doktrinu sveta zasnovanog isključivo na sili – a šta će je zameniti, to je pitanje koje tek dolazi na red.
