Princ Đorđe Karađorđević je prilično misteriozna figura iz istorije Jugoslavije. Ovaj pripadnik dinastije Karađorđević je osoba o kojoj se do sada vrlo malo znalo, a i ono što se govorilo bilo je predmet kontroverzi i protivrečnosti.
Bio je prvi sin kralja Petra i stariji brat kralja Aleksandra. Iako je predviđeno da nasledi presto,navodno je zbog „naprasite naravi i nekontrolisanih izliva besa” bio primoran da abdicira, tj. da preda nasledna prava bratu.
Često agresivno ponašanje dovodilo je do toga da se pod pritiskom pojedinih političkih i dvorskih krugova, ali i koja je dolazila iz domaće i austrijske štampe, odrekao prestola 1909. godine u korist svog brata Aleksandra, budućeg kralja Jugoslavije.
Različita su, pritom, mišljenja o tome koliko je pritisak na njega bio opravdan i koliko je princ istinski demonstrirao svojim ponašanjem nesposobnost da preuzme presto. Nazivali su ga čak i fašistom, mada je među prvima uvideo opasnost od nadolazećeg fašizma, piše Istorijski zabavnik.
Princ kog Beograđani nisu razumeli
Princ Đorđe se školovao u Parizu, a potom je upućen u Petrograd u Vojnu akademiju. Posle gašenja dinastije Obrenović 1903. godine u Majskom prevratu, princ Đorđe se sa porodicom vraća u Srbiju i postaje prestolonaslednik.
Kralj Petar polagao je velike nade u svog najstarijeg sina. Na kraju krajeva, momak je od najranije mladosti pripreman za vojnu karijeru i jednom prilikom ga je i sam ruski car Nikolaj Drugi pohvalio videvši ga na akademiji u Petrovgradu.
VILIJAM ENGDAL: Sve što se sada događa na granicama Rusije predviđeno je u ovoj studijihttps://t.co/hINSb7C7EC
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) October 18, 2020
Međutim, nije mnogo prošlo od dolaska porodice u Srbiju a ponašanje princa Đorđa počelo je da čudi Beograđane na mnogo načina – umeo je da jaše po čitavu noć, da dane provodi družeći se sa alasima, da jurca po kaldrmi vozeći svoj automobil koji je u tom vreme bio jedini u čitavoj državi…
Pričalo se da se pripadnici Crne ruke plaše mladog princa, a još i više vremena kada dođe na presto. Znali su, tako naprasitog mladića teško da će iko moći da kontroliše.
I tako je počelo rovarenje protiv Đorđa Karađorđevića. Spekulisalo se da je Apis čak i pokušao da ga otruje, a 1907. prinčeve prostorije potpuno su raznete kada je u njima eksplodirala bomba. To je bio klasičan atentat, ali Đorđe tada nije bio u toj prostoriji.
Prestolonaslednik koji se odrekao prestola
Povod za odricanje od prestola bila je aneksiona kriza. Pošto je okupirala BiH 1878. godine, Austrija je tada pod okriljem Nemačke krenula da je anektira (prisajedini) i da prodre preko Raške u Makedoniju, te da izađe na Egejsko more. BiH je po načelu narodnosti, smatrana srpskom državom, pa su se Srbi pobunili.
Na mitingu oktobra 1908. pred 20.000 ljudi princ Đorđe je spalio austrijsku zastavu bez obzira na savete da to ne radi i održao zapaljiv govor koji je stigao do ušiju svih evropskih sila. Činilo se da je rat na pomolu, ali je Rusija tada poslala signal da ne može da podrži Srbiju i da nije spremna za otvoren sukob i da Srbija mora da se pomiri sa trenutnom situacijom.
Đorđe je ovo teško podneo. Srpske političare otvoreno je nazivao kukavicama, a došao je u sukob i sa ocem, kraljem Petrom.
Kako se docnije desio incident sa njegovim poslužiteljem – Stevanom Kolakovićem, koji je pod čudnim okolnostima pao niz stepenice i preminuo, kralj Petar je izdao proklamaciju u kojoj je pisalo da se princ Đorđe, dosadašnji prestolonaslednik, „našao pobuđen da na prava i prerogative prestolonaslednika podnese abdikaciju”.
Proklamaciju je potpisala cela vlada na čelu s predsednikom Stojanom Novakovićem, a strasti svih protivnika prestolonaslednika Đorđa su – utihnule.
Junak iz drevnih vremena
Koliko god bilo netipično ponašanje prestolonaslednika Đorđa, jedno mu se nije moglo osporiti – bio je neverovatno hrabar. Podsećao je na drevne junake iz srpske istorije, a često je poređen i sa svojim pretkom – voždom Karađorđem čije je ime nosio.
Godine 1908. kada je Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu princ je bio najglasniji među onima koji su smatrali da Srbija na to ne sme da ostane nema već objavi rat, a da nije samo jak na rečima Đorđe je dokazao više puta i na bojnom polju tokom Prvog svetskog rata, naročito na Mačkovom kamenu gde je i ranjen.
Zaboravljeni princ
Netipično ponašanje – izlivi besa, vređanja domaćih i stranih visokih ličnosti i, u nekim trenucima, sklonost ka fizičkim obračunima, pratila je i manija gonjenja. Sve to bilo je karakteristično za princa još od njegove mladosti, a naročito je počelo da se ispoljava u godinama Prvog svetskog rata. Kulminiralo je u periodu od 1922. do 1925. godine.
Četiri godine po dolasku Aleksandra Karađorđevića na presto i po smrti kralja Petra, Đorđe je uhapšen i zatvoren u Specijalnu psihijatrijsku bolnicu u Gornjoj Toponici u Nišu. Dijagnozu da je duševni bolesnik potpisali su u to vreme eminentni psihijatri Srbije.
Princ je u bolnici ostao čak i nakon bratovljevog ubistva u Marseju 1934. Oslobodili su ga tek Nemci 1941. Postojale su priče da su se nacisti nadali da bi mogli da ga privole da sedne na presto okupirane Srbije. Ako ovo i jeste tačno, Đorđe je ponudu odbio, a to mu je donelo ugled čak i među komunistima.
Posle Drugog svetskog rata nova vlast je Karađorđeviće proglasila državnim neprijateljima, oduzela im državljanstvo i konfiskovala imovinu. Princ Đorđe bio je jedini Karađorđević koji je ostao u zemlji živeći u Beogradu povučeno kao penzioner.
U poznim godinama oženio se Radmilom Radonjić. Nisu imali dece. Preminuo je u Beogradu 17. oktobra 1972. u 85. godini života. Sahranjen je u zadužbini svoga oca, Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu kod Topole. Pored njega je sahranjena i njegova žena Radmila.
Hitleru i Titu rekao „Ne“
Nakon što se, pod pritiskom, odrekao svog prava na presto, Đorđe Karađorđević je zadržao samo titulu princa. Ipak, njegovom liku i delu nije bilo suđeno da samo lagano izbledi u godinama koje dolaze. Sudbina je tek započela svoj ples sa nesuđenim kraljem.
Žal za krunom
Veoma brzo Đorđe je shvatio da je odricanje od prestola bila velika greška i počeo da smišlja kako da sve poništi. Veoma brzo skovao je plan.
Prvi potez bio je prekid svih kontakta sa bratom Aleksandrom i obilaženja dvora u širokom krugu.
Drugo, sa najbližim prijateljima započeo je kampanju kako bi se pokrenulo preispitivanje da li je njegova abdikacija zapravo bila protivna ustavu.
Treće, počeo je da finansira svoje novine „Reforma“ koje su imale samo jedan cilj – obavestiti javnost i dobiti njenu podršku u poništavanju odricanja od prestola. U ovom listu Đorđe Karađorđević je vladu etiketirao kao „guju kojoj treba stati nogom za vrat“, a ministre kao „potuljene veleizdajnike i zlonamerntike“.
Situacija je postajala sve uzavrelija, a kulminacija se dogodila na novogodišnjem dvorskom balu 1909. godine kada je Đorđe fizički napao Dušana Alimpića, upravnika beogradske varoši, sve vreme urlajući na njega da je džukela, nitkov i nevaljalac.
Ovakvim ponašanjem Đorđe je, od smetnje koja izaziva neprijatnosti, postao ozbiljan problem koji je, što pre, trebalo rešiti. Vlada sa Nikolom Pašićem na čelu, isprva je razmišljala da nepredvidivog Đorđa skloni u inostranstvo, daleko od očiju javnosti. Međutim, ovakav potez bi verovatno princu omogućio da se udruži sa Austrougarima u napadima na srpsku krunu što bi oslabilo dinastiju Karađorđevića i imalo, ko zna kakve negativne posledice.
Kako je ministar Stojan Protić objasnio: „Princa Đorđa ne valja ni udaljavati iz Srbije, a ne valja ni ako ovde ostane“.
Status quo bio je prekinut izbijanjem Prvog balkanskog rata 1912. godine. Iako je trebalo da zapoveda Prvom armijom, princu Đorđu kralj Petar I oduzima komandu. Kao obrazovani vojnik koji je cenio svoju čast, Đorđe odlučuje da se priključi čuvenom heroju, vojvodi Stepi Stepanoviću i stavi svoje sposobnosti pod njegovu upravu.
Prema nekim pričama, Đorđe je bio hrabar, možda čak i „ludo hrabar“ vojnik čijim je žilama tekla krv dede Karađorđa po kome je i ime poneo. U štampi su se pojavljivali izveštaji o njegovim herojskim podvizima koje vlast, iako ga nije volela, nije mogla da ignoriše i Đorđe je čak i odlikovan.
Ubrzo je usledio Prvi svetski rat gde je princ Đorđe, sa činom majora, nastavio da hrabro brani svoju zemlju. Uz sebe je vazda imao nekoliko najvernijih vojnika i svog ađutanta, nekadašnjeg profesora i svog velikog prijatelja Mihajla Petrovića Alasa.
Pokušavajući da ga sabotiraju iz vrha države, nisu mu davali nikakav stalan raspored, pa je Đorđe ratovao pomalo hajdučki, svojevoljno birajući bitke i zadatke.
Najveću grešku napravio je 21. septembra 1914. kada se zatekao na Mačkovom kamenu, tačnije kod Krupnja. Oko sebe je okupio vojnike čiji je komandant prethodno poginuo, pregrupisao ih i povikao – Juriš!
Bila je to pogrešna odluka. Izginula je većina hrabrih srpskih vojnika, a i sam Đorđe dobio je kuršum u slabinu i, za dlaku, izbegao smrt.
Iako bi se moglo reći da je u pitanju bio debakl, Đorđeu privržene novine ovenčale su ga slavom.
U to vreme princ Aleksandar postaje glavnokomandujući vojske i Đorđa, čime se malo oporavio od rana, šalje u Pariz, gde je sačekao kraj rata, onemogućen da agituje po Beogradu u svoju korist.
Sa završetkom rata princ Aleksandar već je pripremio teren za Đorđev povratak. Nesuđeni kralj proglašen je maloumnim, a to, kako se pričalo, nije bilo bez razloga budući da je Đorđe imao „psihičkih problema“. Napadi i pletenje kontroverzi oko Đorđa nastavljeni su u narednim godinama. Aleksandar postaje kralj 1921. i odmah Đorđa stavlja na prinudno lečenje u Gornjoj Topionici kod Niša.
„Ne“ okupatoru
I samovao je Đorđe u bolnici godinama. Kada je Aleksandar 1934. u Marseju postao žrtva atentata, ponadao se da će izaći, ali uzalud. Pavle, knez namesnik i kraljica Marija nisu želeli da rizikuju puštajući ga na slobodu pa je Đorđe početak Drugog svetskog rata sačekao u ludnici.
Kada su Nemci ušli u Beograd, Đorđe je iz Gornje Topionice kolima transportovan do Pljevlja gde je trebalo da se priključi kralju Petru II Karađorđeviću. Stigavši Đorđa su sačekali nemački oficiri, a zatim ga otpratili do Beograda.
Pomalo apsurdno, Nemci su sa sobom našem narodu doneli okupaciju, a Đorđu slobodu. Računali su da će godine provedene u bolnici Đorđa učiniti mekšim za saradnju. Adolf Hitler mu je, preko svojih generala, uputio ponudu da povrati svoje pravo na presto, pređe u Beli dvor i upravlja okupiranom Srbijom. Nacisti su računali da je to „ponuda koja se ne odbija“.
Očigledno, nisu bili svesni ko je Đorđe Karađorđević.
Bez trenutka zadrške rekao je „Ne“. Umesto njega nemci postavljaju Milana Nedića, a Đorđa, koji je ovim potezom preko noći rasplamsao ljubav koja je u narodu tinjala prema njemu, ostavljaju na miru želeći da u Beogradu što pre stvari počnu da funkcionišu što normalnije.
Tako Đorđe na Dedinju kupuje vilu, baš nasuprot vinograda svog prijatelja Mike Alasa za koga je saznao da je završio u zarobljeništvu. Sve što je bilo u njegovoj moći Đorđe je uradio kako bi svog druga izbavio. Odmah je pisao svojoj tetki italijanskoj kraljici Jeleni i zahvaljujući vezama, Alas je ubrzo oslobođen.
A bio je Đorđe spreman da pomogne kome god je mogao.
Autor Mihalo Popovski piše kako je Đorđe, na molbu svog prijatelja Jaše Prodanovića, zaposlio pesnika Miodraga Panića Surepa kao svog ličnog sekretara jer ga je trebalo skloniti.
„Pesnik se zatim predstavio princu, odnosno ‘poslodavcu’ i po katkad dolazio u njegovu kuću, da tobože vodi njegove poslove. Sve dok sredinom 1943. godine nije nestao, bez ikakvih najava, isto kao što se i pojavio. To je Đorđe saznao od Gestapa, kada su mu policajci negde oko pola noći upali u spavaću sobu, pa pošto su dobro ispretresali celu kuću, saopštili su princu da traže Surepa, opasnog komunističkog ilegalca. Zahtevali su od Đorđa da ne izlazi iz kuće i ne odaziva se na telefonske pozive. Kuća je stavljena pod prismotru. Surep se pojavio tek posle rata,“ piše Popovski.
I engleski brigadni general Ficroj Maklin, šef britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu NOV i POJ, u svojim memoarima „Rat na Balkanu“ piše o Đorđu Karađorđeviću:
„Malo posle našeg dolaska u Beograd, došao je jednog dana u našu Misiju postariji gospodin s beretkom na glavi. Predstavio se kao princ Đorđe Karađorđević, stariji brat kralj Aleksandra i stric sadašnjeg kralja. Odmah je počeo da priča istoriju svog života. Između ostalog je kazao kako je preterana tvrdnja da je on ubio svog slugu. Njegovi neprijatelji su na nepošten način iskoristili taj incident. Da su se poštovala njegova prava, bio bi on danas kralj Jugoslavije.
Neko ga je zapitao, da li, osim toga, ima sve što mu je potrebno. Odgovorio je potvrdno. Vratili su mu automobil, koji je bio rekviriran za vreme borbi…“
Taj rekvivirani automobil bio je crni kadilak koji je američki ambasador poklonio Đorđu, svom komšiji, nakon povlačenja osoblja iz Beograda 7. decembra 1941. kako ne bi više biciklom išao po gradu.
„Ne“ komunistima
Odbijanje ponude okupatora učinilo je da Đorđe, iako „plave krvi“ pobere simpatije komunista, a posebno Josipa Broza Tita.
Odmah po oslobođenju Beograda, Đorđe se imao susret sa generalom Pekom Dapčevićem kome je čestitao na pobedi. Uz čestitke, komunističkoj ponudi da mu država da lični automobil i šofera (a šuškalo se da je ponuda uključivala i učešće u vlasti), Đorđe je rekao „Ne“ i da mu je njegov bicikl sasvim dovoljan.
Po okončanju Drugog svetskog rata, Karađorđevići su proglašeni za državne neprijatelje, oduzeto im je državljanstvo i sva imovina. Zapravo, svima izuzev Đorđu Karađorđeviću koji je ostao u Beogradu i živeo kao penzioner, oženivši se Radmilom Radonjić.
Đorđe je izdahnuo u Beogradu 17. oktobra 1972. godine, a sahranjen je u zadužbini svoga oca, Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu. Pored njega je sahranjena i njegova supruga.
