Rat (Drugi svetski) prouzrokovao je tri veoma ozbiljne i protivrečne društvene posledice.
Kao prvo, značajan deo stanovništva SSSR osećao se oslobođeno. To su bili mladi momci koji su pobedili u ratu, to su bili ne samo oficiri, već i vojnici koji su se osetili kao pobednici.
Oni su obišli Evropu i tokom rata su navikli da samostalno donose odluke. Tim ljudima je, kada se vratio normalan život, postalo tesno u postojećem sistemu.
Kao drugo, rat je ojačao sovjetski sistem, dao mu je nacionalni legitimitet. Dok se ranije radilo o internacionalnoj, svetskoj revoluciji, Sovjetski Savez se kasnije odrekao ideje svetske revolucije, iako je deo retorike ostao.
I premda je još od ’36- te jačala sovjetsko-patriotska linija, upravo je tokom rata pobedila ta nacionalno orijentisana linija. Zato nije slučajno što je Staljin na prijemu povodom pobede 1945. godine podigao zdravicu – u čiju čast?
U čast ruskog naroda.
Vlast je dobila karakteristike tradicionalne ruske državnosti. Dakle, pored socijalizma i antikapitalizma, tu je sada bila i tradicionalna ruska državnost, naslednica svega najboljeg što je bilo u predrevolucionarno doba.
Kao treće, rat je značajno ojačao partijski aparat. I upravo je tokom rata nastala pojava čiji će razvoj uništiti Sovjetski Savez.
Pošto je tokom rata partija morala da aktivno upravlja privrednim životom, počeo je proces srastanja partijskog i privrednog aparata.
Staljin je bio potpuno svestan da je to ozbiljna opasnost i ukazivao je da ne bi trebalo da se događa srastanje partijskog i privrednog aparata, međutim, taj proces se odvijao. On je tokom ’70-tih godina dobio još jednu dimenziju – pošto je privredni aparat suštinski srastao sa sivom ekonomijom, sredinom ’70-tih je došlo do srastanja partijskog aparata, privrednog aparata i sive ekonomije.
Tako je nastao je sloj sovjetskih sitnih privatnika koji su kasnije postali socijalni oslonac perestrojke. Ali, taj proces je započeo ’40-tih, tokom rata, kada je Partija morala da upravlja privredom pod sloganom „sve za front, sve za pobedu“.
Te protivrečne tendencije uzrokovale su protivrečne tendencije u životu društva. S jedne strane, u nacrtu novog ustava iz 1946. godine postojali su predlozi o dopuštanju malog seljačkog poseda, odredbe o ljudskim pravima.
U isto vreme, počeo je rad na novom programu Partije, gde se govorilo o potrebi proširenja unutarpartijske demokratije. Ali, čim je počelo intenziviranje borbe protiv Zapada, Hladnog rata, sve je to bilo zaboravljeno, stavljeno u drugi plan.
Tada je počela da jača suprotna tendencija – tendencija zatezanja šrafova. To se jasno manifestovalo ’48-me.
Zašto baš ’48-me? Ta godina je bila prelomna, zato što je baš ona sa socijalno-psihološkog aspekta bila godina završetka rata.
Zemlja je prebolela rat. Prošlo su tri godine, i ljudi su počeli ne prosto da zaboravljaju rat, već je prošao i strašni bol zbog rata.
Posmatrano socijalno-psihološki, društvo se nalazilo u ratu do 1948. godine, tu je bila vododelnica.
Godine 1947. bile su ukinute „tačkice“, koje su, uzgred, u SSSR ukinute pre nego u Velikoj Britaniji. Definitivna demobilizacija dogodila se 1948. godine, tj. zemlja se vraćala normalnom životu.
U isto vreme vodila se borba u vladajućoj vrhuški između različitih grupa.
S čime se još suočilo sovjetsko rukovodstvo u tom periodu?
Rat se završio, ali počinjao je Hladni rat, bilo je potrebno obratiti pažnju na ideološki i informativni aspekt. Ti aspekti su bili povezani sa delatnošću Andreja Aleksandroviča Ždanova, sekretara za ideologiju.
U avgustu ’46-te doneta je rezolucija CK KPSS o časopisima „Zvezda“ i „Lenjingrad“, koja je sadržala napade na pisca Zošćenka i pesnikinju Ahmatovu. Oni su kritikovani po književnoj liniji. Istina, to im posle nije smetalo da dobijaju nagrade i razne benefite, ali je stav vlasti prema navedenim pesnicima bio jasan.
Međutim, kada su kasnije istoričari književnosti počeli da se bave ovim pitanjem, ispostavilo se da je navedenu rezoluciju „izboksovala“ jedna grupa lenjingradskih pisaca kako bi se obračunala s drugom, a partijski aparat je iskorišćen kao sredstvo za svođenje ličnih računa.
U septembru 1946. godine, takođe u okviru ove ideološke kampanje, doneta je rezolucija CK o tri filma koji su kritikovani zbog idejnih propusta. Kritikovan je drugi deo filma „Veliki život“, drugi deo filma „Ivan Grozni“ i film „Admiral Nahimov“.
Krajem ’40-tih godina pokrenuta ja kampanja borbe protiv anacionalnih kosmopolita i onih koji se klanjaju Zapadu. Ta kampanja je bila izuzetno kritikovana tokom Perestrojke, pa i danas je, ali o svakom istorijskom periodu bi trebalo suditi po merilima tadašnjeg vremena.
Kada je počeo Hladni rat krajem ’40-tih, pred sovjetskim sistemom bio je zadatak jačanja ideološke kontrole. Ali, kako to obično biva, dogodilo se ono što se zove „eksces izvršioca“ ili prostije rečeno „nateraj budalu da se moli Bogu, i čelo će probiti“.
Osim toga, tu kampanju su koristili za lično razračunavanje. Vodila se oštra borba, i sve te kampanje su, povrh svega, bile manifestacija oštre borbe unutar sovjetskog rukovodstva.
Posle rata su u partijskom aparatu postojale dve grupe. Prvu grupu činili su deo oktobarskih boljševika i boljševici iz ’20-tih, tj. ljudi koji su došli na vlast ’20-tih godina i koji su bili potpuno lojalni Staljinu.
Drugu su činili protagonisti s kraja ’30-tih i iz ratnog perioda, i oni su isto bili lojalni Staljinu. Razlika između njih bila je samo 5-7 godina, ali ta razlika je bila presudna.
Jer, jedna grupa je smatrala da baš ništa ne treba menjati, a druga – da su promene potrebne. Prvu grupu predvodio je Ždanov, koji je 1946. godine imao 50 godina, a drugu grupu Maljenkov, koji je imao 44 godine.
Kada je čovek na petoj godini fakulteta, a drugi na prvoj, to je jedna stvar, ali razlika između osnovca u šestom razredu i onog u prvom je sasvim druga stvar.
Između tih grupa vodila se borba. Prva faza te borbe završena je u leto 1946. godine, kada je Ždanov uspeo da idejstvuje smenu Maljenkova s funkcije sekretara CK i njegovo slanje u Turkestan.
Žukov je poslat da upravlja okrugom u Odesi, pa zatim na Ural, i počinje čistka komandnog sastava armije i postavljanje Ždanovljevih ljudi na vodeća mesta u Partiji i državnom aparatu.
Ključni ljudi Ždanova bili su Voznesenski, zamenik Staljina zadužen za rad vlade i predsednik Državnog komiteta za planiranje, zatim Kuznjecov, sekretar CK za državnu bezbednost u armiji. Obojica su bili iz Lenjingrada i činili su lenjingradsku grupu.
To uzdizanje lenjingradske grupe je veoma plašilo Beriju, čiji je Maljenkov bio saveznik, i Berija je počeo da priprema povratak Maljenkova i potiskivanje Ždanova, za šta su mu bile potrebne dve godine.
Berija je uspeo da ubedi Staljina da je Ždanov napravio ceo niz spoljnopolitičkih grešaka, na primer, podržao ideju stvaranja Balkanske Federacije, ali je Berija ubedio Staljina da Ždanovljeva lenjingradska grupa planira da napravi komunističku partiju Rusije.
Podsećam da je Rusija bila jedina republika koja nije imala komunističku partiju: postojale su Komunistička partija Sovjetskog Saveza i komunističke partije ostalih republika, ali komunistička partija Rusije nije postojala.
I još uvek nije jasno da li je to bio „fejk“ koji se koristio za kompromitaciju lenjingradske grupe, ili je zaista nešto postojalo. Bilo kako bilo, Berija je uspeo da ubedi Staljina da Ždanovljeva ekipa namerava da osnuje komunističku partiju Rusije, prenese prestonicu u Lenjingrad, a Staljina ostavi na mestu takoreći počasnog predsednika KPSS.
Da li je Staljin u to poverovao, ili je pak rešio da oslabi previše ojačale Ždanovce, tek, u leto 1948. on vraća Maljenkova u Sekretarijat, a nekoliko nedelja kasnije iznenada umire Ždanov, sa 52 godine.
On jeste imao slabo srce, ali još uvek nije jasno da li su mu „pomogli“ ili je zaista umro prirodnom smrću.
Nekoliko meseci kasnije hapsi se ceo niz Ždanovljevih najistaknutijih saboraca, kao i nekoliko stotina partijskih boraca koji su njemu dugovali svoju karijeru, i počinje takozvana „Lenjningradska afera“.
Protiv njih je iskorišćena standardna optužba `rušenja sovjetske privrede metodima međunarodnog kapitalizma`, što je značilo pobedu grupe Berije i Maljenkova, a suštinski – Staljinov poraz.
Jer, dok je postojala grupa Berije, Maljenkova, Hruščova i Bulganjina, s jedne strane, a sa druge grupa Ždanova, Staljin je mogao da koristi njihove nesuglasice. Kada je tokom Lenjingradske afere ta lenjingradska ekipa nestala, Staljin je ostao jedan na jedan sa grupom protiv koje nije imao protivtežu.
I od tog trenutka počinje pritisak partijskog aparata na Staljina. Premda, ni u pobedničkoj grupi nije postojala jedinstvena vizija budućnosti partijskog aparata.
Recimo, Berija je, kao i Staljin, smatrao da bi partijski aparat trebalo da se bavi pitanjima ideologije, propagande i obuke kadrova, a ne da duplira ulogu ministarstava.
Dakle, stvarna vlast je, po mišljenju Staljina, ali i Berije, trebalo da se premesti u vladu. Normalno, s tim nije bio saglasan Hruščov, kao ni partijski aparatčici.
Pored toga je postojao još jedan problem, a to su bili takozvani „starci“ u Politbirou: Vorošilov, Mikojan, Molotov, Kaganovič.
Prva pobeda Staljinovog Politbiroa nad Staljinom bila je odluka o sazivanju XIX kongresa Partije. Stvar je u tome što Staljin nije želeo sazivanje kongresa – on je hteo prvo da izvrši čistku, pa tek onda da održi kongres.
Uprkos tome, Kongres je bio održan, i po prvi put u Staljinovoj eri politički izveštaj nije čitao Staljin, već Maljenkov. Kongres je otvorio Molotov, a zatvorio Vorošilov.
Staljin je demonstrativno ignorisao sednice – od 18 sednica, prisustvovao je samo dvema: prvoj i poslednjoj, i to kratko.
Najvažnija odluka XIX kongresa bila je preimenovanje Svesavezne komunističke partije (boljševika) u Komunističku partiju Sovjetskog Saveza.
Govoreći na Kongresu, Staljin je hteo da podnese ostavku uz obrazloženje da je star, da bi trebalo dati šansu mladima. Tada su, normalno, svi učesnici skočili uz povike tipa „ne dolazi u obzir“, „to se ne može dozvoliti“ itd, posle čega je Staljin samo odmahnuo rukom i seo na mesto.
Teško je reći da je to bila samo igra ili se zaista umorio, tek, Staljin je odmah posle XIX kongresa počeo da zadaje uzvratne udarce – rešio je da svoje bivše saborce razvodni mladima.
U oktobru ’52-ge održan je Plenum CK KPSS na kojem je na Staljinov predlog dva puta povećan broj članova CK, na 125 ljudi, kao i broj kandidata za CK, na 111 ljudi. Tj, Staljin je stvorio veoma veliku ekipu koja je trebalo da rastvori u sebi one ljude kojima nije verovao.
Pri tom je Staljin tokom izbora novog prezidijuma CK KPSS iaključio šest članova. Lično je ustao i rekao: „Isključujem vas!“. To su bili Molotov, Kaganovič i Vorošilov, njegove najbliže pristalice.
Situacija se zaoštravala, ali je i danas teško reći kada je nastala zavera protiv Staljina i ko je u njoj igrao koju ulogu.
Ono što znamo sa sigurnošću je da su krajem ’52-ge i početkom ’53-će bili iskompromitovani poslednji ljudi lojalni Staljinu: šef ličnog obezbeđenja general Vlasik, šef obezbeđenja Kremlja Kosinkin i Staljinov pomoćnik Poskrjobišev. NJih su jednostavno sklonili, a neke su i uhapsili.
Ti ljudi su bili oči i uši druga Staljina. Na primer, Vlasik je Staljinu kupovao lekove. Staljin nije verovao lekarima Kremlja. Oni bi mu prepisali lek, a onda bi Vlasik otišao do obližnje apoteke i kupovao taj lek. Staljin se bojao trovanja, i to nije bile paranoja.
Bilo kako bilo, borba Staljina i partijskog aparata izlazila je u ciljnu ravninu. Stvar je u tome što je Staljinovo nastojanje da odvoji partijski aparat od vlasti uznemiravalo aparat.
Pored toga, Staljin je izabrao sebi naslednika – beloruskog lidera Ponomarenka.
I na kraju, u delovanju protiv Staljina postojao je vrlo zanimljiv zapadni trag.
Staljin je 1952. godine okupio grupu ekonomista čiji je zadatak bio da naprave plan rušenja dolara kao međunarodne valute. On je imao ideju da stvori svetsko socijalističko tržište.
Na Zapadu je 1949-1950. stvoren program dugoročne borbe protiv Sovjetskog Saveza u okviru kojega se jedna od grupa zvala „Kako učiniti da Staljin ode“.
Za Staljinov odlazak bili su zainteresovani: deo sovjetskog partijskog aparata, deo najbližeg okruženja, jer se Staljin „kladio“ na Ponomarenka, a ne na nekog drugog, recimo na Beriju, i, naravno, Zapad.
Očigledno je postojala zavera, i događaji su se odvijali veoma brzo. U januaru ’53-će bili su uhapšeni lekari Kremlja, koji su svedočili da su pripremana ubistva sovjetskih vođa. Među metama se nisu našli članovi četvorke (Hruščov, Bulganjin, Berija i Maljenkov), niti Žukov.
Ako oni nisu bili mete, to znači da su mogli da budu zaverenici, i sva petorica su shvatila da im je namenjena uloga zločinaca.
Staljin je krajem februara saopštio saradnicima da će se proces povodom „Lekarske afere“ održati sredinom marta. A onda se dogodilo sledeće.
S obzirom da je list „Pravda“ od sredine januara u svakom broju izveštavao o tome kako stoje stvari sa „Lekarskom aferom“, odjednom je broj od 2. marta „osvanuo“ bez ijednog slova o „Lekarskoj aferi“. Pošto se broj za 2. mart priprema 1. marta, to znači da se Staljinu nešto dogodilo upravo 1. marta.
„Pravda“ 3. marta objavljuje da je Staljin bolestan, a 5. marta da je preminuo.
NJegova sahrana je prerasla u ogromne demonstracije, gde je mnogo ljudi pregaženo.
Još uvek se istoričari spore da li je Staljin umro sopstvenom smrću ili su mu „pomogli“. Postoji nekoliko verzija.
Postoji verzija da su mu sipali otrov. Postoji i verzija da su ga jednostavno polili otrovnom tečnošću.
Ja mislim da se najverovatnije dogodilo nešto drugo. On je zaista doživeo srčani udar, ali mu namerno nisu pružili pomoć. Mada se ne može isključiti ni trovanje.
Bilo kako bilo, 5. marta 1953. godine objavljeno je da je Staljin umro. Ne zna se da li je umro, 4. ili 3, ali je vest o smrti objavljena 5. marta.
Time je završena veoma važna etapa u istoriji Sovjetskog Saveza i počela sasvim drugačija.
Andrej Iljič Fursov
Prevod: Srđan Bilbija
(fakti.org)
