Pitanja ko su bili glavni krivci, podstrekači, a ko stvarni nalogodavci sve do danas su ostala bez odgovora, zapisao je sin ubijenog kralja, Tomislav Karađorđević
Čelnici hrvatske ustaške emigracije i Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije (VMRO) su u avgustu 1934, u rimskom hotelu „Kontinental“, odlučili da izvrše atentat na jugoslovenskog kralja Aleksandra. Za izvršenje ubistva kralja izabrani su pripadnik VMRO Veličko Kerin alijas Vlado Černozimski i članovi hrvatskog ustaškog pokreta: Mijo Kralj, Ivan Rajić i Zvonimir Pospišil.
Pištolje za atentat je u Trstu kupila famozna „Plava dama“ – Stana, supruga ustaše Antuna Godine, a potom je oružje prenela u Francusku u običnom koferu, putujući vozom sa jugoslovenskim pasošem.
Ubistvo kralja Aleksandra dogodilo se 9. oktobra 1934. godine u Marselju, u 16 časova i 20 minuta, na samom početku njegove zvanične posete Francuskoj.
Kerin je izleteo iz gomile na Berzanskom trgu, skočio na papučicu kola marke „delaž“ i počeo da mahnito puca iz „mauzera“. Kralj je zadobio dve prostrelne i jednu ustrelnu ranu, četiri zrna su pogodila generala Žorža, a Luj Bartu je ranjen u levu ruku.
Kralj Aleksandar je odmah prevezen u prefekturu na Ru de Rom, gde je konstatovana smrt.
Zašto glavni krivci, podstrekači i stvarni nalogodavci nikad nisu imenovani?
[adsenseyu1]
U metežu koji je potom nastao, francuski žandarm Seafan Rinjo pokušao je da zaustavi atentatora i otme mu oružje. Ka Kerinu je pojurio i policajac Gali, koji ga je ubio hicem iz „mauzera“ ispaljenim u grudi. Potpukovnik Piole je tada uspeo da pešadijskim mačem zada atentatoru nekoliko udaraca, a policajac Debijon je iz revolvera pogodio Kerina u glavu. On je klonuo na tlo, gde ga je svetina bukvalno linčovala.
General Žorž prebačen je u vojnu bolnicu i uspešno operisan. Iz nerazjašnjenih razloga, Bartu je odbio pomoć žandarma i taksijem se odvezao do bolnice „Otel Dije“, na trgu Kalver, gde je, zbog prevelikog gubitka krvi, preminuo.
Nesumnjivo je ko su neposredni izvršioci atentata na kralja Aleksandra. Međutim, ostaje nejasna stvarna pozadina atentata, koja nije rasvetljena na suđenju. Izvesno je da je u događaj bila duboko upletena Musolinijeva Italija, koja je tesno sarađivala sa ustašama i imala teritorijalne pretenzije prema Jugoslaviji.
Kako tvrdi Ivan Kačanovski sa kanadskog Univerziteta u Otavi, pozivajući se na predmet Macejko iz Nacionalnog arhiva Kanade, hrvatskim ustašama je u organizovanju atentata pomagala Organizacija ukrajinskih nacionalista.
„Ne znam šta je prava istina o atentatu“, zapisao je princ Tomislav Karađorđević u svojim memoarima. „Mnogo toga je ostalo nejasno. Na primer, zašto je obustavljena sudska istraga, a posebno zašto glavni krivci, podstrekači i oni koji su atentat planirali i pomogli u njegovom izvođenju, nisu imenovani“, dodao je princ Tomislav.
U trenutku atentata kralj je već bio teško bolestan
Kako navodi Tomislav Karađorđević: „Malo se zna o tome da je moj otac prethodno teško oboleo. Mama mi je pričala da je otac imao rak i da su mu lekari predviđali još šest meseci života. Kada je ubijen, patološki nalaz je potvrdio da je dijagnoza tačna. Bio je težak samo pedeset kilograma kada je otišao u Marselj“, dodaje Tomislav Karađorđević.
On tvrdi i da je kraljevo obezbeđenje došlo do informacije o pripremi atentata iz neposrednog okruženja ustaškog vođe Ante Pavelića, ali je kralj odbio da stavi pancirni prsluk.
Slične informacije imao je i prefekt departmana Buš di Ron Pjer Žuando, koji je ministru inostranih poslova Bartuu predložio da Aleksandar „na francusko tlo stupi bilo gde, samo ne u Marselju.“
Kada je to odbačeno, prefekt je insistirao da obezbeđenje bude pojačano, a da se kralj vozi u zatvorenim kolima.
Francuska vlada je odbila da primeni ove mere.
Ko je ukrao oružje atentatora iz Vojnog muzeja u Beogradu?
Dva meseca nakon okončanja suđenja, Centralna arhiva pokrajine Buš di Ron iz Eks an Provansa poklonila je Upravi dvora u Beogradu originalnu dokumentaciju o atentatu, oružje koje su koristili atentatori, čaure i municiju, divan na koji je Aleksandar bio položen u marseljskoj prefekturi, kao i automobil marke „delaž“ u kome se tog dana vozio.
Godine 1936. Uprava dvora je oružje i sve ostale predmete poklonila Vojnom muzeju u Beogradu. „Delaž“ je bio u stalnoj postavci Vojnog muzeja sve do 1944. godine.
Nakon oslobođenja Beograda od nemačke okupacije 1944, svi pištolji su nestali iz Vojnog muzeja i do sada nisu pronađeni. Vojska je posle rata neko vreme koristila automobil „delaž“, sve dok nije rashodovan.
Za kraljeve poslednje reči – „Čuvajte mi Jugoslaviju“ – princ Tomislav smatra da je to nesumnjivo bila „njegova misao, njegova ideja vodilja“, ali on ne veruje da ju je kralj izgovorio pre smrti. Priču o navodno poslednjim kraljevim rečima u Jugoslaviju je doneo Bogoljub Jeftić koji je, kako podseća princ Tomislav, bio u četvrtom automobilu iza kraljevog, a kralj je odmah usmrćen.
Kako primećuje novinar Branko Žujović: „Kada je odnos Aleksandra Karađorđevića prema ličnom zdravlju i dužnosti u pitanju, vredi se setiti njegove operacije na severu Albanije, prilikom povlačenja srpske vojske. On je sa viteškim prezirom odbio ideju da bude evakuisan u Italiju.“ Složeni hirurški zahvat obavljen je tada u terenskim uslovima, u masi koja se povlačila.
„Imajući sve to u vidu,“ zaključuje Žujović, „čini se da je Aleksandru bilo prihvatljivije da pogine kao vojnik nego da umre u postelji.“
Najvažnije naše objave potražite na našem kanalu na Telegramu
(RT)
[adsenseyu4]
Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte
Otvorite novu mrežu Truth Social
