18.marta Rusija je održala predsedničke izbore. Svi (koji imaju mozak) su u potpunosti očekivali da Putin pobedi, ali teško da je iko očekivao da ostvari ovoliku pobedu, ili sa ovoliko visokim odzivom: 67,47% kvalifikovanih birača se pojavilo na izborima; od njih je 76,67% glasalo za Putina.
U slučaju da se i dalje pitate da li je Krim deo Rusije (verujte, jeste), odziv je bio 71,53% od kojih je njih 92% glasalo za Putina. I u nekadašnjoj separatističkoj republici Čečeniji je odziv bio 91,54%. Rekordna izlaznost je takođe primećena i van Rusije, među veoma velikom ruskom dijasporom. Više polovine svih Rusa je glasalo za Putina.
[adsenseyu1]
Jednako je značajan bio i način na koji su izbori tekli: proces je bio javan i transparentan, korišćenjem papirnih glasačkih listića koji su ručno brojani. Biračka mesta su bila opremljena video kamerama. Predaja više glasačkih listića od strane iste osobe, što je bio problem na prethodnim izborima, otkrivena je na nekoliko mesta, i nepravilni rezultati su diskvalifikovani.
Iako su tokom prethodnih izbora ljudi mogli glasati samo tamo gde su registrovani, sada su mogli da se izjasne o svojoj lokaciji i glasaju gde god da se nalaze, čak i na aerodromima ukoliko su bili na putu. Iako je prethodne predsedničke izbore u Ruisiji pratio talas protesta, ovog puta su se ti glasovi jedva čuli.
I iako su na prethodnim izborima opozicioni kandidati dobili značajnu podršku od prozapadnih obrazovanih elita u Moskvi i Sankt Peterburgu, ovaj put je čitava zemlja bila skoro jednoglasno za Putina.
Jasno je da su Rusi politički angažovani, i očigledno je da velika većina njih veruje i voli Putina. Lako je shvatiti zašto. Tokom poslednje decenije prošlog veka, Rusija se približila uništenju, ali se njena sreća dramatično preokrenula na kraju veka.
[adsenseyu4]
Većina Rusa može videti da se njihova zemlja brzo oporavila od ranijih problema. Neosporno je da je Rusija sada mnogo stabilnija i prosperitetnija zemlja, a Putin može, i preuzima zasluge za to.
Pod njegovim nadzorom Rusija je izdržala kolaps cena nafte i gasa, izborila se sa terorističkim napadima, oduprla se zapadnim provokacijama i sankcijama, i odlučno osvojila trku u naoružanju protiv Sjedinjenih Država (i sada može smanjiti svoje troškove odbrane). Rusija je postigla napredak u povraćaju svog ugleda kao glavne svetske sile.
S obzirom na njegov fantastičan učinak i visok stepen poverenja i poštovanja koje je zaradio, Putin bi jednostavno mogao počivati na svojim lovorikama, ali to nije ono što on planira da radi. Umesto toga, on želi dramatično da poboljša dobrobit svih Rusa i da postignu istinsku veličinu. Do sada je uspeo da Rusiju načini “normalnom zemljom“; sada želi da je vodi do potpunog trijumfa. To je ono što se nalazi iza rekordne izlaznosti i njegove jednako rekordne pobede: konačno je ruski narod zapravo inspirisan i optimističan po pitanju njihove budućnosti, zaključuje poznati ruski analitičar Dmitri Orlov.
Jedan delić pesimizma se nalazi u kabinetu premijera Dmitrija Medvedeva. Na televizijskim slikama njihovog sastanka posle izbora, ministri su izgledali vrlo tmurno i donekle potišteno. Oni koji su se žalili na petokolonaše unutar Kremlja mogu da se osećaju ohrabreno: možda će, nakon Putinove reinauguracije u maju, on zatražiti njihove ostavke.
Zasada je dobro. Ali u kojoj meri su ovi izbori bili o glasačkom izboru, što je suština demokratije? Naravno, sama činjenica da se svi pojave i pokažu svoje odobravanje i poverenje u svog neustrašivog lidera je dobar način da se legitimiše i podstakne vlast lidera kao i da se pojača moral. Ali, zar ljudi ne bi trebalo da odlučuju o nečemu glasanjem – što je nešto važnije od “Odlučio sam da izađem i glasam za Putina“?
A šta glasanje za Putina zapravo znači, u pogledu izbora? Ko je odabrao njega za početak? Pa, ispostavilo se da je Putin srećna okolnost. Boris Jeljcin ga je imenovao za svog naslednika, i mogli ste se sasvim razumno šaliti da je Jeljcin u to vreme bio pijan i nije se sećao zašto je to učinio.
[adsenseyu1]
Ali, takođe možete pretpostaviti i da je Putin izabran zbog njegove čuvene borbe protiv pranja novca i ofšor nepošteno stečenih prihoda ruskih oligarha (njegov prethodni posao u Sankt Peterburgu) i zbog njegove pametne upotrebe svojih KGB veza (sa posla pre toga) kako bi “rešio pitanja.“
Zapamtite, to je bilo vreme kada su beskrajno pametni ljudi, koji su plaćeni da sede i piju kafu u Pentagonu, zamišljali da je “ruska mafija“ predstavljala globalnu pretnju. Oligarsi su sigurno voleli Jeljcina, u održavanju njihovog programa “ne ostavljaj na cedilu ni jednog oligarha,“ i koji je radio sve što su oni želeli da uradi.
Ono što su dobili umesto toga je bila mačka u džaku. Oligarsi su mislili da su regrutovali još jednog vernog slugu koji bi, kao i Jeljcin, održavao zemlju slabom i olakšavao njihovu besramnu pljačku. Umesto toga, dobili su čeličnog tehnokratu i istinskog ruskog patriotu koji je brzo pokazao sjajnu moć da iznese kreativne nove ideologije. Umesto podređenosti, oligarsi su dobili svoju “doktrinu izjednačnosti,“ prema kojoj novac ne znači moć. (Naftni baron po imenu Mihail Hodorkovski imao problem sa tim, misleći da bi mogao svoje bogatstvo da pretvori u političku moć, i završio je u zatvoru).
Umesto nekoga ko bi gledao na drugu stranu dok oni bezobzirno gaze rusko društvo, dobili su njegovu “diktaturu zakona,“ značajno ojačanu Rusku državu, a nekad strahovita ruska mafija se istopila kao inje nakon izlaska sunca.
Plan ruske oligarhije da se neprimetno umeša u društvo zapadne elite koristeći svoje eksproprisano bogatstvo, ostavljajući Rusiju iza sebe kao osušenu ljusku, uleteo je strmoglavo u Putinov plan da se ponovo uspostavi “multipolarnost“ i primoraju druge nacije, pa čak i SAD, da Rusiju tretiraju kao jednaku.
To je rezultiralo zapadnim sankcijama, koje su mnoge oligarhe navele da odjure nazad u Rusiju i vrate svoja sredstva u program amnestije, da ne bi bila zamrznuta.
I tako je Putin, za Rusiju, samo srećna okolnost. S obzirom na to da su srećne okolnosti u suštini daleko manje česte nego one nesrećne, postavlja se pitanja: Kako Rusija može pouzdano proizvesti još jednog Putina kada za to dođe vreme?
Definitivno je dobra stvar to da Rusija im šest godina da odgovori na ovo pitanje, jer ovi poslednji predsednički izbori, kao i svi prethodni, konačno pokazuju da ruska izborna politika nije odgovor – bar ne još uvek.
Webtribune.rs
[adsenseyu6][adsenseyu5]
