Profesor Džon Miršajmer već godinama zauzima posebno mesto u globalnoj debati o ratu u Ukrajini, ne zato što govori ono što je prijatno čuti, već zato što dosledno govori ono što proizlazi iz hladne analize moći.
Njegove procene ne slušaju samo studenti međunarodnih odnosa u Čikagu, gde predaje, već i vojni analitičari, diplomate i stratezi širom sveta. U vremenu u kome je javni prostor zasićen moralnim parolama i propagandnim pojednostavljivanjima, Miršajmer nastupa kao analitičar koji uporno podseća da međunarodna politika ne funkcioniše na osnovu želja, već na osnovu interesa i straha.
U razgovoru čiji je transkript dostupan, Miršajmer još jednom ponavlja argument koji iznosi najmanje od 2014. godine: Rusija je jasno, otvoreno i više puta upozoravala da je Ukrajina crvena linija i da prisustvo NATO-a na njenim granicama smatra egzistencijalnom pretnjom.
Ne zato što je Rusija inherentno agresivna ili zato što je Vladimir Putin, kako se često pojednostavljeno tvrdi, iracionalni lider, već zato što velike sile po pravilu ne trpe neprijateljske vojne saveze u neposrednom susedstvu.
To je, kako Miršajmer naglašava, elementarna geopolitika. Sjedinjene Države ne bi tolerisale ruske rakete u Meksiku, kao što nisu tolerisale ni sovjetske rakete na Kubi, kada je svet bio na ivici nuklearnog rata. Očekivati da Rusija mirno prihvati NATO infrastrukturu u Ukrajini, na samom pragu Moskve, iz njegove perspektive nije bilo realno, već opasno naivno.
Posebno mesto u njegovoj analizi zauzima kritika načina na koji se danas govori o takozvanim mirovnim inicijativama. Ono što se u zapadnim medijima često predstavlja kao „pregovor“ ili „diplomatski napor“, Miršajmer opisuje kao posledicu brutalnog sudara sa stvarnošću.
Pregovori, podseća on, podrazumevaju približno ravnopravan odnos snaga. U slučaju Ukrajine, nakon milion poginulih i razorene infrastrukture, realnost je da Kijev nudi rešenja koja ne liče na ruske zahteve iz perioda pre početka rata: neutralnost, demilitarizaciju i odustajanje od NATO-a.
Ono što je Zapad 2021. godine nazivao neprihvatljivim i imperijalnim, danas se vraća na sto, samo upakovano u drugačiju retoriku, kao da je reč o autonomnoj diplomatskoj inicijativi, a ne o posledici vojnog i strateškog poraza.
Miršajmer insistira da ovo nije pitanje morala, već razumevanja kako funkcioniše međunarodni sistem koji je, po svojoj prirodi, anarhičan i nemilosrdan. Rusija, u njegovoj interpretaciji, ne vodi rat zato što je neko u Kremlju „poludeo“, već zato što se suočila sa situacijom koju je definisala kao pretnju sopstvenom opstanku.
Na isti način, podseća on, reagovala bi svaka druga velika sila. U tom kontekstu, zapadni zahtevi da se Rusija povuče, prizna puni suverenitet Ukrajine i prihvati njeno buduće članstvo u NATO-u, iz ugla Moskve ne predstavljaju mirovni predlog, već zahtev za kapitulaciju.
A istorija pokazuje da nijedna velika sila ne prihvata takve uslove, naročito nakon što je platila visoku cenu u ljudstvu, resursima i međunarodnom položaju.
Jedna od najupečatljivijih tačaka njegove argumentacije jeste upotreba analogije sa Meksikom. Kada bi, kako kaže, Rusija organizovala promenu vlasti u Meksiku, instalirala prorusku vladu i počela da integriše tu zemlju u vojni savez usmeren protiv Sjedinjenih Država, uz ruske instruktore, oružje i baze u Monterreju ili Gvadalahari, američka reakcija bi bila trenutna i brutalna.
Niko u Vašingtonu to ne bi nazivao legitimnim pravom Meksika da bira svoju spoljnu politiku. Upravo tom analogijom Miršajmer pokušava da razbije iluziju da velike sile deluju na osnovu apstraktnih principa, a ne konkretnih bezbednosnih interesa.
Ono što Miršajmera čini posebno relevantnim jeste činjenica da on nije promenio stav nakon izbijanja rata. Naprotiv, on podseća da je sve ovo najavio godinama unapred, upozoravajući da će nastavak pritiska na Rusiju završiti razaranjem Ukrajine.
Zbog toga je bio žestoko napadan, optuživan da opravdava agresiju i da je moralno kompromitovan. Danas, međutim, njegove prognoze deluju manje kao provokacija, a više kao neprijatno tačno čitanje stvarnosti.
Slušati Miršajmera ne znači slagati se sa njim, ali znači razumeti logiku sveta u kome živimo. Njegove analize služe kao podsetnik da se ratovi ne završavaju željama i sloganima, već odnosom snaga i prihvatanjem realnosti.
U tom smislu, njegova poruka nije cinična, već upozoravajuća: što se pre suočimo sa zakonitostima geopolitike, manja će biti cena koju će platiti oni koji se nalaze na liniji fronta.
