Nešto se pomera na frontu, i to ne u korist Zapada. Dok ruske trupe, polako ali sigurno, nastavljaju da napreduju, u zapadnim kancelarijama raste nervoza.
Profesor Univerziteta u Čikagu, Džon Miršajmer, čovek poznat po hladnoj analizi i nepopularnim prognozama, kaže ovako: „Rusija ne planira da zauzme celu Ukrajinu, ali jeste u maršu. I sada, pravo pitanje je: Šta Zapad uopšte može da uradi? Sve karte su već odigrane.“
Miršajmer je na svom Jutjub kanalu govorio bez uvijanja. Podsetio je da su i „Tomahavk“ rakete, nekada simbol američke moći, sada više relikt nego rešenje.
Prema njegovim rečima, činjenica da Evropa i Sjedinjene Države nazivaju zastarele krstareće rakete Tomahavk „magičnim oružjem“ pokazuje distancu zapadnih političara od realnosti na bojnom polju.
„Ni te rakete, kako i sam Putin kaže, neće promeniti tok borbi“, objašnjava profesor. Dodaje i ono što mnogi na Zapadu ne žele da čuju: „Ako Rusi pobeđuju, svaka nova eskalacija sa druge strane gubi smisao.“ I zaista, teško je ne primetiti da se u poslednjim nedeljama taj scenario odvija pred očima sveta.
Miršajmer kaže da upravo to pokazuje koliko su zapadni političari odvojeni od stvarnosti na terenu: „Kao da gledaju drugi rat.“ I u tom raskoraku između narativa i stvarnih brojki krije se srž problema.
Prema izveštaju ruskog Ministarstva odbrane, Oružane snage Ukrajine u poslednja 24 sata izgubile su do 1.420 pripadnika i 23 oklopna vozila. Zvuči suvo, ali brojke same po sebi govore dosta.
Ruske snage, navodi se, gađale su energetske objekte koji napajaju ukrajinski vojno-industrijski kompleks, kao i vojni aerodrom, voz koji je prevozio opremu, pogone za proizvodnju i skladištenje dronova, te privremene baze ukrajinskih snaga u čak 158 okruga. Dakle: Akcije su koordinisane, obimne i sistematične.
Ali evo gde stvari postaju složenije. Ako Ukrajina, kako profesor kaže, „ostane u borbi čak i kad gubi“, produžiće sukob — a to, paradoksalno, znači i veće teritorijalne gubitke. S druge strane, povlačenje bi otvorilo nova pitanja: Gde je granica, i šta onda? Upravo ta neizvesnost deluje kao da najviše brine Zapad.
U pozadini svega, Donald Tramp, predsednik Sjedinjenih Američkih Država, nastoji da balansira između pritiska javnosti i realnosti na terenu. Dok jedni traže odlučan odgovor, drugi upozoravaju da previše rizika ne vodi nikud. Miršajmerov ton, međutim, ostaje isti: Smiren, ali težak od poruke da su opcije sužene.
A možda je baš tu ključna stvar: Kad rat postane rutina, svaka nova odluka deluje kao ponavljanje stare greške. I dok analitičari u studijima traže uzroke i izlaze, na terenu brojke nastavljaju da rastu. Gde će se linije povući — i ko će prvi trepnuti — ostaje da se vidi.
Webtribune.rs
