Govorili su vam da Ukrajina pobeđuje. Puštali su karte sa sitnim plavim strelicama koje se pomeraju ka istoku, nizali nastupe samouverenih generala, crtali sliku u kojoj je ishod unapred poznat. Pobednički ton, bez mnogo zadrške. A onda se stvarnost, tiha i nezgodna, provukla ispod vrata.
Kako kaže Džon Miršajmer, ukrajinski front se lomi. Jedinice se u velikom broju predaju. Ono za šta se tvrdilo da je nemoguće – potpuni kolaps – dešava se pred očima javnosti, u realnom vremenu.
I tu vredi stati na trenutak. Ne zbog likovanja, niti zbog odsustva empatije. Naprotiv. Saosećanje prema Ukrajini nije sporno. Ono što jeste sporno jeste ignorisanje osnovnih pravila po kojima funkcioniše politika velikih sila.
Ovaj ishod, kako se sada vidi, bio je ugrađen u samu konstrukciju krize. Ne zato što je neko „navijao“ za Rusiju – takva pojednostavljenja su uvek bila dimna zavesa – već zato što hladni, gotovo mehanički zakoni međunarodne politike ne reaguju na simpatije, vrednosti ili moralne poruke.
Oni deluju ravnodušno, poput gravitacije. Još 2014. godine, kada je kriza započela Majdanskom revolucijom, postojala su ozbiljna upozorenja da Ukrajina ide ka katastrofi. Tada je rečeno da se zemlja gura stazom jagorčevine: da joj se sugeriše kako može balansirati protiv Rusije uz zapadnu podršku, iako osnovna struktura međunarodnog sistema to ne dozvoljava.
Takve poruke Miršajmera niko nije želeo da čuje. Umesto rasprave, stigle su etikete: Putinov apologeta, defetista, neko ko ne veruje u ukrajinsku hrabrost ili zapadnu odlučnost. Ali međunarodna politika ne funkcioniše na osnovu vere.
Više liči na školsko dvorište. Dva velika klinca drže suprotne krajeve igrališta. Između njih je manje dete, tačno na liniji razdvajanja. To dete mora da bude krajnje oprezno. Ne može sebi da priušti luksuz jasnog svrstavanja, jer će ga onaj ko se oseti ugroženim pre ili kasnije pritisnuti.
Na tom igralištu nema učitelja. Nema direktora sa zviždaljkom koji će prekinuti tuču. Najrazumnija strategija za slabijeg je neutralnost: korektni odnosi sa obe strane, izbegavanje statusa strateške pretnje. To nije kukavičluk. To je elementarni instinkt opstanka u anarhičnom sistemu.
Ukrajina tu logiku nije sledila. Ili preciznije – nije joj bilo dozvoljeno da je sledi. Ohrabrivana je da se priključi „našoj ekipi“, da ističe zapadne zastave, da dozvoli postavljanje zapadnih raketnih sistema uz rusku granicu.
Iz Moskve je to izgledalo onako kako bi izgledalo i Vašingtonu u obrnutoj situaciji. Zamislite da Meksiko uđe u vojni savez sa Rusijom. Da ruske trupe vežbaju u blizini američke granice, da Moskva isporučuje Meksiku sofisticirane sisteme naoružanja.
Da li bi to bilo predstavljeno kao pitanje meksičkog suvereniteta? Ili kao ruska pretnja na koju se mora reagovati? Odgovor je neprijatan, ali jasan. Upravo to je deo priče koji mediji uglavnom preskaču, a koji spoljnopolitički establišment teško može da izgovori bez urušavanja sopstvenog pogleda na svet.
Postupci Rusije, koliko god bili brutalni i koliko god kršili međunarodno pravo, imaju unutrašnju logiku. To nisu potezi iracionalnog aktera niti mračne imperije opsednute obnovom Sovjetskog Saveza.
To su potezi velike sile koja se oseća egzistencijalno ugroženom širenjem rivalskog saveza do svojih granica. Ti potezi se mogu i moraju moralno osuditi. Ali bez razumevanja logike koja stoji iza njih, iste greške će se ponavljati.
Posledice su sada vidljive, i to u Odesi. Ukrajinskoj vojsci, koliko god da je pokazala izuzetnu hrabrost, ponestaje ljudi, municije i vremena. Gola matematika je od početka bila nemilosrdna. Rusija ima tri puta veću populaciju. Ima ogromnu industrijsku bazu koja, uprkos sankcijama, nastavlja da proizvodi artiljerijske granate i rakete.
Ima stratešku dubinu i sposobnost da apsorbuje gubitke i nastavi sukob. A iznad svega – ima blizinu. Ukrajina je za Rusiju egzistencijalni interes na način na koji to nikada neće biti za Sjedinjene Države ili Evropu. Amerika deluje sa udaljenosti od oko 8.000 milja. Rusija deluje na svom pragu. Razlika nije akademska.
Ko će biti spremniji da podnese veće žrtve? Ko ima veći ulog? Iskustvo proučavanja politike velikih sila tokom pola veka pokazuje isti obrazac iznova i iznova. Udaljenost je presudna. Interes je presudan.
Strana koja se bori blizu kuće za ono što doživljava kao sopstveni opstanak gotovo uvek nadživi onu koja deluje daleko, vođena apstraktnim principima ili nejasnim strateškim prednostima. Vijetnam je to pokazao. Avganistan takođe. Sada se isti obrazac ponavlja u Ukrajini.
Zapad je obezbedio oružje, obuku, obaveštajne podatke, milijarde dolara pomoći. Ali jedna ključna stvar u sukobu iscrpljivanja nije mogla da se isporuči: spremnost da se podnesu neograničeni troškovi.
Pad Odese zato neće biti samo vojni poraz. On označava raspad jedne strateške fantazije koja je dominirala zapadnim razmišljanjem od kraja Hladnog rata – ideje da je politika velikih sila prevaziđena, da međunarodne odnose sada vode pravila, institucije i zajedničke vrednosti, a ne sirova logika moći.
Verovalo se da se NATO može širiti bez posledica jer su „dobri momci“, jer predstavljaju demokratiju i slobodu, jer je istorija navodno na njihovoj strani. Očekivalo se da će Rusija to prihvatiti. Da će Kina to prihvatiti. Danas, posle svega, ostaje pitanje da li je ta pretpostavka ikada imala realno uporište ili je bila samo udobna priča za vreme bez ozbiljnih posledica.
Ove ocene iznete su u današnjem video-snimku na Jutjubu, a autor je Džon Miršajmer, američki politikolog i profesor međunarodnih odnosa, poznat kao jedan od najuticajnijih predstavnika realističke škole u analizi globalne politike. Njegove reči ne nude utehu, ali nude okvir za razmišljanje – a ponekad je to jedino što ostaje kada se velike iluzije sudare sa tvrdim činjenicama.
